Radeći na svojoj magistarskoj tezi pročitao sam dosta interesantnog materijala raznih autora. Neki od njih su istaknuti svetski ekonomisti sa raznih strana sveta, a neki su i „naše gore list“. Naravno, ne pocenjujem „snagu sile“ ali ovi naši uopšte nisu loši. Jedino što mi kad kad njihove analize deluju ako i analize rezultata naručenih istraživanja raspoloženja biračkog tela u Srbiji. No to je ne bitno. Potrudiću se da kao i uvek budem realan, koliko je to odista moguće biti u ovom nerealnim, naučno fantastičnim i bajkovitim vremenima u zemlji seljaka na brdovitom balkanu.
Nekako mi se čini da su, a kod nas sigurno, tranzicija i globalizacije povezane teme. Ideja „globalnog sela“ nastala je u starim kapitalističkim privredama. Rezultat širenja globalizacije je svakako smanjivanje ekonomskog nacionalizma na tržištu roba, liberalizacija tržišta kapitala, konvertibilnost valuta i svakako tehnološki progres koji je doveo do smanjivanja informacione asimetrije i troškova transporta. Zasigurno možemo reći da u ekonomiji globalizacija startuje liberalizacijom (čak i neoliberalizacijom), a nastavlja se postepenom integracijom tržišta roba, kapitala i rada. Liberalizacija dovodi do rasta i blagostanja za učesnike razmene, bar tako kazuje jedna od osnovnih hipoteza. Ona omogućava nove direktne investicije, primenu novih tehnologija i menadžmenta, razvoj know how i privlačenje portfolio investicija na lokalna tržišta novca i kapitala. Strani kapital koji predstavlja neku vrstu štednje stranih investitora u državu i privatnu aktivu neke druge privrede utiče na agregatnu ponudu i tražnju, cene proizvoda i usluga, cene faktora proizvodnje i svakako na devizni kurs te privrede. Možemo reći da liberalizacija stvara mogućnost za razvoj dok od drugih faktora zavisi intezitet korišćenja te mogućnosti. Nekako imam utisak da Srpska vlast pored toga što ne koristi ili ne želi da koristi mogućnosti koje su joj na raspolaganju, slabo i radi na liberalizaciji pre svega kroz nepoštovanje usvojenih zakona i stvaranje jakih političkih rizika odajući utisak nestabilne, ruralne i needukovane sredine (što svakako jeste da se ne lažemo).
Globalizacija dovodi do globalizma, novog svetskog ekonomsko-političkog poretka. Globalizam stvara gubitnike i dobitnike i to prvenstveno zbog asimetričnih mogućnosti. U dobitnike svakako svrstavamo politički i privredno najsnažnije države čija je konkurentska prednost posledica akumuliranog finansijskog kapitala i razvijenog humanog kapitala, ali i efikasnih institucija koje pojačavaju delotvornost navedenih faktora. Naravno, koristi od globalizacije mogu imati i zemlje koje su svesne svog cilja, vizije i misije. Dakle to su one zemlje tj. male privrede sa dobrom konstelacijom geopolitičkih faktora i faktora konkurentnosti, kao i adekvatnom strategijom integracije ( na primer članica ex YU, Slovenija i npr. Finska). Danas je važno s kim si u vezi, a ne ko si. To je izgleda svima jasno osim vlastima u Srbiji. Iz tog razloga i pored potencijala koje poseduje (a posdujemo ih) Srbija je ubedljivo najveći gubitnik globalizacije. Možda je Srbija deo pokreta antiglobalista (u šta sumnjam). Međutim, i da jeste tako mogu reći da problem anti i alter globalista nije u neargumentovanoj kritici globalizma, već u odsustvu bolje i izvodljive alternative (ovo bih da menjamo ali ne znam kako, a i ne interesuje me...u svakom slučaju sam protiv). Naravno, Srbija po svemu sudeći nema apsolutnio nikakvu ideju niti ima alternativu za ono što pokušava da uradi. Kompletna filozofija vlasti u Srbiji jeste davanje odgovora i doktrina na pitanje „Kako što duže ostati na Vlasti i kasapiti zemlju Srbiju?“. Danas bi svima trebalo biti jasno da je globalizam za relativno kratko vreme, pored nove raspodele političke moći u svetu, doveo i do značajnog rasta i strukturnih promena svetske privrede. Dakle imamo masovno širenje „kreativne destrukcije“ kapitalizma sa lokalnog na globalni nivo. Rezultat globalizacije je svakako ubrzana ekonomsko-politička tranzicija zemalja Istočne i Centralne Evrope (Češka, Mađarska, Poljska i Slovaška), reforme u zemljama u razvoju (Kina, Rusija, Indija, Brazil...), ali i izdvajanje „usporenih snimaka“ i „retardiranih civilizacija“ (Srbija, BiH, Albanija, Iran).
Zasigurno možemo reći da u globalizmu sve veći značaj dobijaju geopolitika i međunarodna regulacija za koje je karakteristična dominacija ciljeva nad principima (USA: Priznaćemo Kosovo, ali ne i Osetiju; RUSIJA: Priznaćemo Osetiju, ali ne i Kosovo. SRBIJA: Mi smo u kurcu. Toma rasturio na izborima. Jebe nam se za Osetiju.). Kombinacija ova dva „efekta“ sa liberalnom ekonomijom može dovesti do različitih oblika brutalnosti i agresije čiji je stepen naročito prisutan u slučajevima nedovršenog geopolitičkog pozicioniranja i jakih ekonomskih interesa (Srbija u čeljustima SAD-a s jedne i Rusije s druge strane. Zabluda je da nam i jedni i drugi žele sve najbolje, ali želeći dobro sebi moraju želeti i dobro nama. Kontradiktorno možda?).
Konstatovao sam da je najveći gubitnik globalizacije zasigurno Srbija. Razlozi za to se mogu pronaći delom u nerazumevanju geopolitičkih trendova od strane domaće političke (ne)elite (pre politikanata i populista) na startu tranzicije 1989 godine, a delom u suštinskom, pristrasnom i kapricioznom delovanju geopolitičkog faktora (međunarodne zajednice) ne samo protiv doktrine i dostojanstva tekuće političke elite, već i protiv ljutskih prava i državnosti kao najvišeg ekonomskog i političkog interesa građana Srbije. Naravno, ponašanje Srpskih vlasti od 1988 do 2000 i od 2003 do danas ukazuje na nemanje političko-ekonomske strategije. Vlast Srbije ne zna u kom bloku je Srbiji mesto. Da li je to „zapad“, „istok“ ili ponovo „nesvrstani“. Potezi naše vlasti u ovom periodu su najviše štete doneli građanima Srbije, a epilog takvih poteza još nije poznat, ali dobar biti neće. Naravno, takvo ponašanje Vlasti u Srbiji koje se ogleda u ogromnoj korupciji, usvajanju zakona radi usvajanja, a ne poštovanja istih, pravljenju „neprirodnih političkih“ koalicija i ustupaka, lutanju u prostoru i vremenu, nemanju adekvatne političke i ekonomske strategije, stalnom kršenju ustava od strane onih koji su ga doneli i veštačkom održavanju ekonomske stabilnposti dovelo je, možda, do ne adekvatnih poteza EU. Odlaganje političke integracije u EU zajedno sa priznavanjem Kosova, zapravo, znači marginalizaciju Srbije, afrikanizaciju umesto evropeizacije. Da bi preživela u kratkom i prosperirala u dugom vremenskom periodu Srbiji je potrebna iskrena politička i dobro strukturirana ekonomska podrška EU, ali i promena političko-društvenog sistema u samoj Srbiji.
Ekonomska tranzicija gubi smisao bez geopolitičke tranzicije. Srbija je krenula u ekonomsku tranziciju još kao država članica Ex Jugoslavije (s tom razlikom što je ispod miške nosila „Memorandum“ SANU). U prvim godinama tranzicije Srbija je imala brži ritam privatizacije od ostalih država članica. Naravno, zbog kašnjenja u geopolitičkom repozicioniranju (koje još uvek traje) nisu sprovedene dezinflaciona politika i institucionalne reforme, tako da je izostala reindustralizacija. Danas anatomija i fiziologija privrede Srbije nije u korak sa EU, nisu kompatibilne, a performanse su daleko ispod njegog prosečnog nivoa. Održavanje makrostabilnosti je skupo i bazira se na prihodima koji dolaze od privatizacije, ubiranja harača od građana, oporezivanju svega pa i vazduha i ukidanju kisele vode i kafe na sednicama Vlade. Monetarna politika je strogo skoncentrisana na kontrolu inflacije i potpuno ignoriše razvojni aspekt i konkurentnost (Maksi je konkurencija Tempu). Regionalna politika (ako ne računamo podelu Srbije na regione uz stravišno kršenje Ustava Srbije) i industrijska politika ne postoje. Regulativa je netransparentna i nekompletna, a regulatori kontradiktorni i kapriciozni. Strategijski posmatrano Srbija nema značajne depozite prirodnih resursa koji bi mogli da predstavljaju osnovu njenog boljeg geopolitičkog položaja i/ili povećanja nivoa ekonomske aktivnosti. Ponuda radne snage je neadekvatna. Negativan domino efekat doveo je do pada demografskog aktivizma, rasta demografskog rizika i niza socijalnih patologija koje su devalvirale industrijski mentalitet i tradiciju poljoprivredne proizvodnje. Jednom rečju, odliv mozgova, loše obrazovanje, izopačena svest, negativna selekcija, populizam i pomeren sistem vrednosti ovu zemlju guraju u sigurnu propast. Bez adekvatne strukture fizičkih faktora proizvodnje, sa kapitalnom insuficijencom u potpuno raštimovanom i neefikasnom institucionalnom ambijentu u kome je lična angrada za preduzetništvo manja od socijalne, rezultati nisu izostali. Evo nekih performansi s kraja 2008 i sredine 2009 godine:
ü nivo privredne aktivnosti je na 65% GDP iz predtranzicione 1989. godine;
ü indeks nekomfornosti privrede prema A.Okuna je 0.22 (= stopa inflacije 6,8% + stopa nezaposlenosti 15,6%), pri čemu je tolerantni nivo ovog indeksa 0.10;
ü stopa štednje je 12,8% što je skoro dvostruko manje od razvijenih privreda i skoro trostruko manje od najdinamičnijih privreda u razvoju (Indija i Kina);
ü kreditni rejting BB je opao i na granici je preporuke za investiranje;
ü tržište kapitala je u padu, a akumulativnost privrede je ispod akumulativnosti privreda u tranziciji.
Privredu sa takvom impotencijom, insuficijencijom, nesređenošću i astigmatizmom finansijeri, kako oni domaći tako i inostrani, teško prepoznaju kako bi se snjom rukovali preko investicija.Pad na tržištu kapitala je loš indikator obzirom na uzročno-posledične pokazatelje, kretanja na tržištu kapitala predhode opštim privrednim kretanjima. Dakle, u privredi sa ovakvim karakteristikama teško se mogu praviti bilo kakve projekcije, pa prema tome i voditi smislene politike ili kreirati valjane strategije.Srbija je tipičan primer na kojem se pokazalo da ko u reformama izgubi vreme, izgubio je sve. Izgubljen momentum za završetak tranzicije stvara opasnost da se tranzicija nikada ne završi. Postavlja se jednostavno pitanje: Da li to znači da će tranzicija večno trajati, odnosno da umesto tranzicije iz socijalizma u kapitalizam Srbiji preti političko-ekonomski sistem tranzicionizma? Možda Srbija kreira nove političko-ekonomske tokove (tranzicionizam) i ima intuiciju ili zastupa ideju „kvazi“ korporativne privrede ali i populistički pristup rešavanju starih i novonastalih problema?
Nekako mi se čini da su, a kod nas sigurno, tranzicija i globalizacije povezane teme. Ideja „globalnog sela“ nastala je u starim kapitalističkim privredama. Rezultat širenja globalizacije je svakako smanjivanje ekonomskog nacionalizma na tržištu roba, liberalizacija tržišta kapitala, konvertibilnost valuta i svakako tehnološki progres koji je doveo do smanjivanja informacione asimetrije i troškova transporta. Zasigurno možemo reći da u ekonomiji globalizacija startuje liberalizacijom (čak i neoliberalizacijom), a nastavlja se postepenom integracijom tržišta roba, kapitala i rada. Liberalizacija dovodi do rasta i blagostanja za učesnike razmene, bar tako kazuje jedna od osnovnih hipoteza. Ona omogućava nove direktne investicije, primenu novih tehnologija i menadžmenta, razvoj know how i privlačenje portfolio investicija na lokalna tržišta novca i kapitala. Strani kapital koji predstavlja neku vrstu štednje stranih investitora u državu i privatnu aktivu neke druge privrede utiče na agregatnu ponudu i tražnju, cene proizvoda i usluga, cene faktora proizvodnje i svakako na devizni kurs te privrede. Možemo reći da liberalizacija stvara mogućnost za razvoj dok od drugih faktora zavisi intezitet korišćenja te mogućnosti. Nekako imam utisak da Srpska vlast pored toga što ne koristi ili ne želi da koristi mogućnosti koje su joj na raspolaganju, slabo i radi na liberalizaciji pre svega kroz nepoštovanje usvojenih zakona i stvaranje jakih političkih rizika odajući utisak nestabilne, ruralne i needukovane sredine (što svakako jeste da se ne lažemo).
Globalizacija dovodi do globalizma, novog svetskog ekonomsko-političkog poretka. Globalizam stvara gubitnike i dobitnike i to prvenstveno zbog asimetričnih mogućnosti. U dobitnike svakako svrstavamo politički i privredno najsnažnije države čija je konkurentska prednost posledica akumuliranog finansijskog kapitala i razvijenog humanog kapitala, ali i efikasnih institucija koje pojačavaju delotvornost navedenih faktora. Naravno, koristi od globalizacije mogu imati i zemlje koje su svesne svog cilja, vizije i misije. Dakle to su one zemlje tj. male privrede sa dobrom konstelacijom geopolitičkih faktora i faktora konkurentnosti, kao i adekvatnom strategijom integracije ( na primer članica ex YU, Slovenija i npr. Finska). Danas je važno s kim si u vezi, a ne ko si. To je izgleda svima jasno osim vlastima u Srbiji. Iz tog razloga i pored potencijala koje poseduje (a posdujemo ih) Srbija je ubedljivo najveći gubitnik globalizacije. Možda je Srbija deo pokreta antiglobalista (u šta sumnjam). Međutim, i da jeste tako mogu reći da problem anti i alter globalista nije u neargumentovanoj kritici globalizma, već u odsustvu bolje i izvodljive alternative (ovo bih da menjamo ali ne znam kako, a i ne interesuje me...u svakom slučaju sam protiv). Naravno, Srbija po svemu sudeći nema apsolutnio nikakvu ideju niti ima alternativu za ono što pokušava da uradi. Kompletna filozofija vlasti u Srbiji jeste davanje odgovora i doktrina na pitanje „Kako što duže ostati na Vlasti i kasapiti zemlju Srbiju?“. Danas bi svima trebalo biti jasno da je globalizam za relativno kratko vreme, pored nove raspodele političke moći u svetu, doveo i do značajnog rasta i strukturnih promena svetske privrede. Dakle imamo masovno širenje „kreativne destrukcije“ kapitalizma sa lokalnog na globalni nivo. Rezultat globalizacije je svakako ubrzana ekonomsko-politička tranzicija zemalja Istočne i Centralne Evrope (Češka, Mađarska, Poljska i Slovaška), reforme u zemljama u razvoju (Kina, Rusija, Indija, Brazil...), ali i izdvajanje „usporenih snimaka“ i „retardiranih civilizacija“ (Srbija, BiH, Albanija, Iran).
Zasigurno možemo reći da u globalizmu sve veći značaj dobijaju geopolitika i međunarodna regulacija za koje je karakteristična dominacija ciljeva nad principima (USA: Priznaćemo Kosovo, ali ne i Osetiju; RUSIJA: Priznaćemo Osetiju, ali ne i Kosovo. SRBIJA: Mi smo u kurcu. Toma rasturio na izborima. Jebe nam se za Osetiju.). Kombinacija ova dva „efekta“ sa liberalnom ekonomijom može dovesti do različitih oblika brutalnosti i agresije čiji je stepen naročito prisutan u slučajevima nedovršenog geopolitičkog pozicioniranja i jakih ekonomskih interesa (Srbija u čeljustima SAD-a s jedne i Rusije s druge strane. Zabluda je da nam i jedni i drugi žele sve najbolje, ali želeći dobro sebi moraju želeti i dobro nama. Kontradiktorno možda?).
Konstatovao sam da je najveći gubitnik globalizacije zasigurno Srbija. Razlozi za to se mogu pronaći delom u nerazumevanju geopolitičkih trendova od strane domaće političke (ne)elite (pre politikanata i populista) na startu tranzicije 1989 godine, a delom u suštinskom, pristrasnom i kapricioznom delovanju geopolitičkog faktora (međunarodne zajednice) ne samo protiv doktrine i dostojanstva tekuće političke elite, već i protiv ljutskih prava i državnosti kao najvišeg ekonomskog i političkog interesa građana Srbije. Naravno, ponašanje Srpskih vlasti od 1988 do 2000 i od 2003 do danas ukazuje na nemanje političko-ekonomske strategije. Vlast Srbije ne zna u kom bloku je Srbiji mesto. Da li je to „zapad“, „istok“ ili ponovo „nesvrstani“. Potezi naše vlasti u ovom periodu su najviše štete doneli građanima Srbije, a epilog takvih poteza još nije poznat, ali dobar biti neće. Naravno, takvo ponašanje Vlasti u Srbiji koje se ogleda u ogromnoj korupciji, usvajanju zakona radi usvajanja, a ne poštovanja istih, pravljenju „neprirodnih političkih“ koalicija i ustupaka, lutanju u prostoru i vremenu, nemanju adekvatne političke i ekonomske strategije, stalnom kršenju ustava od strane onih koji su ga doneli i veštačkom održavanju ekonomske stabilnposti dovelo je, možda, do ne adekvatnih poteza EU. Odlaganje političke integracije u EU zajedno sa priznavanjem Kosova, zapravo, znači marginalizaciju Srbije, afrikanizaciju umesto evropeizacije. Da bi preživela u kratkom i prosperirala u dugom vremenskom periodu Srbiji je potrebna iskrena politička i dobro strukturirana ekonomska podrška EU, ali i promena političko-društvenog sistema u samoj Srbiji.
Ekonomska tranzicija gubi smisao bez geopolitičke tranzicije. Srbija je krenula u ekonomsku tranziciju još kao država članica Ex Jugoslavije (s tom razlikom što je ispod miške nosila „Memorandum“ SANU). U prvim godinama tranzicije Srbija je imala brži ritam privatizacije od ostalih država članica. Naravno, zbog kašnjenja u geopolitičkom repozicioniranju (koje još uvek traje) nisu sprovedene dezinflaciona politika i institucionalne reforme, tako da je izostala reindustralizacija. Danas anatomija i fiziologija privrede Srbije nije u korak sa EU, nisu kompatibilne, a performanse su daleko ispod njegog prosečnog nivoa. Održavanje makrostabilnosti je skupo i bazira se na prihodima koji dolaze od privatizacije, ubiranja harača od građana, oporezivanju svega pa i vazduha i ukidanju kisele vode i kafe na sednicama Vlade. Monetarna politika je strogo skoncentrisana na kontrolu inflacije i potpuno ignoriše razvojni aspekt i konkurentnost (Maksi je konkurencija Tempu). Regionalna politika (ako ne računamo podelu Srbije na regione uz stravišno kršenje Ustava Srbije) i industrijska politika ne postoje. Regulativa je netransparentna i nekompletna, a regulatori kontradiktorni i kapriciozni. Strategijski posmatrano Srbija nema značajne depozite prirodnih resursa koji bi mogli da predstavljaju osnovu njenog boljeg geopolitičkog položaja i/ili povećanja nivoa ekonomske aktivnosti. Ponuda radne snage je neadekvatna. Negativan domino efekat doveo je do pada demografskog aktivizma, rasta demografskog rizika i niza socijalnih patologija koje su devalvirale industrijski mentalitet i tradiciju poljoprivredne proizvodnje. Jednom rečju, odliv mozgova, loše obrazovanje, izopačena svest, negativna selekcija, populizam i pomeren sistem vrednosti ovu zemlju guraju u sigurnu propast. Bez adekvatne strukture fizičkih faktora proizvodnje, sa kapitalnom insuficijencom u potpuno raštimovanom i neefikasnom institucionalnom ambijentu u kome je lična angrada za preduzetništvo manja od socijalne, rezultati nisu izostali. Evo nekih performansi s kraja 2008 i sredine 2009 godine:
ü nivo privredne aktivnosti je na 65% GDP iz predtranzicione 1989. godine;
ü indeks nekomfornosti privrede prema A.Okuna je 0.22 (= stopa inflacije 6,8% + stopa nezaposlenosti 15,6%), pri čemu je tolerantni nivo ovog indeksa 0.10;
ü stopa štednje je 12,8% što je skoro dvostruko manje od razvijenih privreda i skoro trostruko manje od najdinamičnijih privreda u razvoju (Indija i Kina);
ü kreditni rejting BB je opao i na granici je preporuke za investiranje;
ü tržište kapitala je u padu, a akumulativnost privrede je ispod akumulativnosti privreda u tranziciji.
Privredu sa takvom impotencijom, insuficijencijom, nesređenošću i astigmatizmom finansijeri, kako oni domaći tako i inostrani, teško prepoznaju kako bi se snjom rukovali preko investicija.Pad na tržištu kapitala je loš indikator obzirom na uzročno-posledične pokazatelje, kretanja na tržištu kapitala predhode opštim privrednim kretanjima. Dakle, u privredi sa ovakvim karakteristikama teško se mogu praviti bilo kakve projekcije, pa prema tome i voditi smislene politike ili kreirati valjane strategije.Srbija je tipičan primer na kojem se pokazalo da ko u reformama izgubi vreme, izgubio je sve. Izgubljen momentum za završetak tranzicije stvara opasnost da se tranzicija nikada ne završi. Postavlja se jednostavno pitanje: Da li to znači da će tranzicija večno trajati, odnosno da umesto tranzicije iz socijalizma u kapitalizam Srbiji preti političko-ekonomski sistem tranzicionizma? Možda Srbija kreira nove političko-ekonomske tokove (tranzicionizam) i ima intuiciju ili zastupa ideju „kvazi“ korporativne privrede ali i populistički pristup rešavanju starih i novonastalih problema?
Нема коментара:
Постави коментар