Ružo moja bela, što si tako plava ko zelena trava???

Nakon neuspelog upozorenja predsednika Croatie, Stevana Mjesića, samo nekoliko dana nakon Bondovog susreta sa Miletom Piletom i Canetom Lanetom, nekoliko sati nakon ostavke ministarke finansija i ministra za ekonomiju u Vladi Srbrbije, nekoliko minuta nakon pada Vlade Cvetkovića Mačeka i samo par sekundi nakon što sam smestio guzicu na WC šolju u McDonaldu na Terazijama, dogodio se atentat na predsednika Srbrbije, lepuškastog manekena i profesora psihologije u Drapšinu, sina SANU-ovca Ljubivoja Ta, dečka anonimnog mladića sa NBGD-a (danas svima poznat kao Miškovgrad), muža popadije nekog Srbrbijanskog manastira, prve dame Demokratske Stranke i Šljivicinog velikog prijatelja. Da, tačno dok sam kenjao u Meku, neko je BoTu roknuo breskvom u glavu ispred zgrade opštine Čičakovci dok je bio u predizvornoj šetnji po ovom velelepnom gradiću na jugu Srbrbije. Vest je odjeknula Srbrbijom kao munja. Strani mediji su širom sveta javljali ovu vest koja je izazivala gnev na licima građana Sveta i Srbrbije. Možda sve ovo ne bi dobilo na značaju da BoTa nije bio istovremeno i presedavajući Euruske unije ili ERU i da nije nekoliko dana pre udarca breskve o njegovu vuglu, magarac zakazao skup nesverstanih na Miškovgradu. Domaćim medijima su se najpre obratili kumovi i kumčad, Štutanovac, Saška Dragin, Deltić Miško i Acika Tomić. Ne malo posle njih medijski prostor Džilasa zauzeli su i prijatelji i najuža rodbina, a među nijima i Šljivica, Toma Bond, Cane, Lane, Voja, Žuća, Velja Selja, Palmičica, Babojebac i tetka Ruža. Mene je samo interesovalo zbog čega se tolika frka diže kada predsedniku nije apsolutno ništa. Prosto sam bio zbunjen posmatrajući vesti ispred nekog izloga u Knez Mihajlovoj uličici sa ruljom zabezeknutih građana. Vesti su se smenjivale. Nisam mogao da verujem kada se na ekranu pojavio pukovnik Radović i Brana Crnčević. Mada ni to nije bilo šokantno koliko je bilo obraćanje premijera južne srbrbijanske pokrajne Metkosa, Hašišimija Natačija koji je u ovom, kako je i sam rekao teškom trenutku za građane Srbrbije, tešio iste. Zgrozio sam se. Nisam mogao da verujem da kao građanin jedne civilizirane i savremene zemlje, članice ERU, sebi dozvoljavam da stojim i blenem sa svim ovim finim ljudima oko mene u ekran i slušam gomilu gluposti koju plasira javni informacioni centar ili skraćeno Tijanić. Podigo sam glavu i rekao: "Ljudi, lep je dan. Idemo da blejimo!!!". Masa me pogledala zbunjeno. Onda je pogledala TV. Onda su počeli da se okreću i gledaju prostor oko sebe. U jednom trenutku svi u jedan glas povikaše: "Idemo da blejimo!!!". Tako smo se počeli kretati ulicama grada. Grupe građana su nam se pridruživale na svakom koraku. Iste one grupe kakva je bila i naša pored onog izloga u uličici Knez Mihajlovoj. Kretali smo se ulicama grada i svi u glas ponosno i radosno vikali "BEEEEEEEEE!!!!"