Tekst autora iz lista "Borba", Avgust 18. 2009.
Poslednjih nekoliko dana intenzivno se misli, priča i piše o nekim novim kreditima koje Vlada Srbije planira da uzme od kojekakvih sila. Običnom građaninu sva ta priča ne znači ništa dok je jednog dana, u skorijoj budućnosti, ne oseti na svojoj grbači. Tada, će nažalost, kao i obično biti kasno. Zato sam sebi postavio pitanje kako običnom čoveku, prosto i jasno, objasniti šta mu se dešava u dvorištu, a da ne pomisli da su mu u isto sleteli vanzemaljci.
Pitanje je, dakle, šta su „povoljni" aranžmani, gde idu i šta prouzrokuju?
Država Srbija, kako ne bi proglasila bankrot, mora od pojedinih svetskih institucija, ali i država, uzeti neki novac. U poslednjih nekoliko dana pominju se cifre od oko 6 milijardi evra. Mnogi ekonomisti smatraju da je ovaj kredit neophodno uzeti radi očuvanja stabilnosti dinara, „peglanja" budžeta i još koje čega dok drugi smatraju da uzimanje tog novog kredita može uzrokovati turbulencije koje će za rezultat imati usporavanje i onako usporene privredne aktivnosti, rast inflacije, ishitrene reforme javnog sektora, jačanje političkih rizika i pad kreditnog rejtinga Srbije.
Dakle, čemu su namenjeni ti novi krediti?
Krediti ili popularnije aranžmani koje odobrava MMF (u vrednosti od tri milijarde evra) namenjeni su deviznim rezervama, a ne „peglanju" budžeta odnosno smanjenju budžetskog deficita. Kredit Rusije od milijardu evra namenjen je izgradnji metroa, dok je kredit Kine namenjen izgradnji mosta Zemun-Borča. Krediti raznih međunarodnih institucija i komercijalnih banaka namenjeni su „peglanju" budžeta, ali i raznim projektima od kojih je najvredniji Koridor 10 od skoro tri milijarde evra.
Dakle, kao ni dosadašnje „pozajmice", ni ove nisu namenjene povećanju proizvodnje. Ako nemate šta da proizvedete nema ni šta da izvezete. U poslednjih nekoliko meseci izvoz konstantno opada. Postavlja se pitanje: Kako država bez proizvodnje i izvoza, planira da vrati napravljeni dug? Koliki je uopšte taj dug i iz čega se sastoji?
Javni dug Srbije već sada iznosi preko 70% BDP i ako vlast uporno pokušava da izgura informaciju kako se on kreće između 30 i 40 % BDP. Ova informacija, koju plasiraju vladini „eksperti" je polovična. Dug od 30% -40 % BDP se odnosi samo na obaveze prema inostranstvu pri čemu ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da postoji i unutrašnji dug. To praktično znači da u javni dug moraju da se uključe sva dugovanja države i njenih preduzeća na unutrašnjem planu, a to podrazumeva i obaveze po osnovu stare devizne štednje. Ovaj dug je sada na nivou trenutnog spoljnjeg duga čime se ukupan dug podiže na od oko 70% BDP. Ukoliko bi, a u najavi je, Vlada uzela dodatne kredite u vrednosti od 6 milijardi evra, javni dug bi se popeo na 90% BDP.
Razlog zbog kojeg vlast „snažno" plasira informaciju o javnom dugu od 30% BDP može se tražiti u ideji likvidacije ili stečaja društvenih preduzeća. U svakom slučaju, i da vlast upotrebi recept otpisivanja unutrašnjeg duga tako što će uvesti stečaj u državnim preduzećima ili likvidaciju istih, nama ostaje izuzetno visok spoljnji dug od 50% BDP koji ima tendenciju daljeg rasta jer sumnjam da Vlast u narednom periodu planira da učini zaokret koje bi se ogledao u pokretanju proizvodnje i rastu izvoza.
Ovoj vlasti više odgovara večita tranzicija odnosno tranzicionizam nego pristup konceptu reindustrijalizacije u cilju savladavanja prepreka u periodu tranzicije. Naravno, stečajevi i likvidacije javnih preduzeća za sobom povlače „palete boja"
.Kako „ispeglati" budžet?
Smanjenje budžetskog deficita vlast vidi u uvođenju radikalnih mera koje se ogledaju u smanjivanju plata, odnosno broja zaposlenih u javnom sektoru ili povećanju PDV-a na nekih 20%. Vlada Srbije po svemu sudeći nema adekvatan pristup rešavanju ovog problema, a kamo li dugoročnu strategiju.
S druge strane, građanima Srbije apsolutno nije jasno stanje u kojem se nalaze, a da ne govorimo o tome kako im ni na kraj malog mozga nije šta bi moglo da ih zadesi u budućnosti.
Dakle, šta je ono što je moguće u ovoj situaciji?
Ukoliko bi se povećao PDV došlo bi do inflatornog pritiska i obaranja ekonomskog rasta zarad namirivanja nagomilanih obaveza. Inflacija bi dovela do obaranja zarada odnosno smanjenja kupovne moći građana. Više cene, manje plate prouzrokovale bi blagi šok. Izostao bi dugoročni efekat.
Na drugoj strani su reforme javnog sektora. Vlast reformu javnog sektora vidi u otpuštanju zaposlenih i smanjivanju zarada. U ovom trenutku smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru opteretilo bi dodatno budžet obzirom da je država po zakonu dužna isplatiti otpremnine onima koji će ostati bez posla. Pristup reformama javnog sektora od strane vlasti je i više nego populistički pristup. No, „reforma" je jedna ozbiljna i složena tema koja zahteva poseban „naslov". Rešenje jeste u reformi javnog sektora, ali kakvoj reformi, o tome drugi put.
Nastavlja se.
Нема коментара:
Постави коментар