Drugi deo ove priče jeste smanjenje zarada zaposlenima kroz povećanje poreza na zarade sa sadašnjih 12 na 20 odsto, čime bi se smanjile nominalne plate većini zaposlenih u Srbiji. Ovaj porez bi mogao dati rezultate jedino ukoliko bi se odnosio na zarade lica koja ostvaruju ekstra profit (tačnije na profitere, njihove firme i profite).
Ako ovim idejama Vlade dodamo i postojeće poreze na mobilni telefon, oružje, kola i šta sve ne, stičemo utisak da se politika vlasti u Srbiji svodi na oporezivanje svega i svačega što se oporezivati može (a oporezivati se može štošta).
Otpuštanja i smanjivanja zarada s jedne strane i nemanje adekvatne radne snage, pad demografskog aktivizma i mali natalitet s druge otvaraju još jedan veliki problem zvan penzioni sistem. Moramo biti svesni da smo za nama imali bitne političke izborne (a manje više svi do sada izbori bili su bitni i presudni za građane Srbije) i da je „nestanak" turbulencija te vrste morao da se plati povećanjem i do tada neodrživih plata i penzija. Ovo nas dovodi u vrlo neprijatan položaj, jer je to upravo i glavna stavka naših rashoda koji nas vuku na dno (veoma visoka javna potrošnja).
Naime, naš penzioni sistem je zasnovan na sistemu transfera novca od zaposlenih ka našim starijim sugrađanima koji su ispunili uslov za odlazak u penziju, ili su u procesu privatizacije u nju "oterani". Ovaj sistem je odlično funkcionisao 60-ih kada je na jednog penzionera dolazilo šest zaposlenih, a sada kada je taj odnos smanjen na nešto ispod dvoje zaposlenih, stvari se drastično menjaju. Zar Vam sada, znajući ovaj podatak, predlog da penzije treba da iznose 70% plate ne zvuči i suviše bizarno?
Naravno, rešenje za ovaj problem postoji, ali su opet potrebna značajna sredstva i tu su se problemi ponovo uhvatili u krug koje je jedino, kao Gordijev čvor, mačem moguće preseći, birajući manje zlo. To manje zlo je upravo sveobuhvatna reforma penzionog sistema koja će u budućnosti sprečiti ovakve probleme u kojima se sada nalazimo.
Rešenje zvuči jednostavno. Hajde umesto da dajemo drugima, štedimo sami za svoju budućnost. To su upravo drugi i treći stub koji su odavno prestali da se pominju u političkim forumima. Iako sve zvuči vrlo logično i jednostavno, problem leži u tom prelaznom periodu (da ne kažem, u tranziciji), jer bi jedna generacija morala da ima dvostruke izdatke. Eto, upravo tu trebaju da idu privatizacioni prihodi, a ne na prazna obećanja, seoske puteve, fasade zgrada, a sve zarad dobijanja bar još nekog političkog poena. Ne! Treba pomoći generaciji koja treba da izdvaja i za svoju starost i za penzionere, da se koliko toliko rasterete. Ne treba ni podsećati kroz šta je sve ta generacija prolazila i mislim da ovo društvo može da se odrekne tih fasada, seoskih puteva, nameštenih tendera i punjenja džepova političarima, bar na neko vreme, ili ne može?
Da li Srbiji predstoji „vakuum" stanje?
Bez adekvatne strukture fizičkih faktora proizvodnje, sa kapitalnom insuficijencom u potpuno raštimovanom i neefikasnom institucionalnom ambijentu rezultati dosadašnje politike nisu izostali, a ogledaju se u oblasti ekonomije:
- Javni dug Srbije iznosi 70% BDP ( ne računaju se najavljeni krediti u vrednosti od 6 milijardi evra);
- Nivo privredne aktivnosti je na 66% BDP iz pretranzicione 1989. god.;
- Indeks nekomfornosti privrede je 0,31 pri čemu je tolerantni nivo ovog indeksa 0,10 (prema A. Okuna);
- Stopa inflacije 9,45% (povećanje PDV-a kao mere Vlade u rešavanju budžetskog deficita dovelo bi do rasta inflacije);
- Stopa nezaposlenosti preti da pređe 20% ( smanjivanje broja zaposlenih u javnom sektoru kao i recesija izazvana ekonomskom krizom imale bi za posledicu preko 100 000 nezaposlenih u Srbiji);
- Stopa štednje je 12,8 % što je dvostruko manje od razvijenih privreda i skoro trostruko manje od najdinamičnijih privreda u razvoju (Indija i Kina);
- Kreditni rejting BB je opao i na granici je preporuke za investiranje;
- Tržište kapitala je u padu, a akumulativnost privrede je ispod akumulativnosti privreda u tranziciji;
u pogledu društva:
- Povećani politički rizici;
- Pad demografskog aktivizma;
- Rast demografskog rizika i niza socijalnih patologija;
- Neadekvatna ponuda radne snage i kadrova;
- Negativna stopa prirodnog priraštaja;
- Neefikasne institucionalne reforme;
- Nesređeno geopolitičko pozicioniranje zemlje;
- Nejasna orijentacija ni prema Rusiji ni prema EU;
- Populistički pristup reformama javnog sektora (zdravstva, obrazovanja);
- Jaka negativna selekcija i negativni autoriteti.
Dakle, u privredi sa ovakvim karakteristikama teško se mogu praviti bilo kakve projekcije, pa prema tome i voditi i smislene politike i kreirati valjane strategije. Postojeća politička elita nema snage, volje, a ni želje za bilo kakvim pomakom. Njoj odgovara trenutno stanje koje vodi ka uvođenju novog političko-ekonomskog poretka, tranzicionizma odnosno večite tranzicije, koji neminovno vodi do „vakuum" stanja. Srbiji su potrebne nove snage, one koje su najviše propatile u proteklih 20 godina i čija agonija ne prestaje, a to je generacija 70-ih.
Novi pristup, novi koncept, novi optimizam.
Autor se zahvaljuje kolegi i saradniku, a pre svega prijatelju, Damiru Hamziću na pomoći u izradi ovog teksta.
Нема коментара:
Постави коментар