Istorijat jedne pogubne politike

Zveckanje oruzjem i ratni glasovi ponovo se cuju na ovim prostorima. Prepucavanje odlazeceg predsednika Hrvatske, Mesica i aktualnog premijera RS, Dodika mozda predstavlja uvertiru u nove politicke sukobe na ovim prostorima. To me je nateralo da iz naftalina izvadim text davno napisan i osvezim nam svima pamcenje kako nam se "isto" ne bi ponovo dogodilo.

Marta 1989. na čelo Saveznog izvršnog veća SFRJ (odnosno na mesto premijera SFRJ) dolazi prvi reformator ekonomske politike i stava SFRJ prema svetu i Evropi, gospodin Ante Marković. Potezi Vlade SFRJ su ukazivali na munjevito probijanje Jugoslavije ka evro-atlanskim integracijama.
Ne davno, Aprila 1987, Milošević kao član CK SKJ zajedno sa pokrajinskim partijskim funkcionerom, Azemom Vlasijem, sastao se sa na Kosovu sa Srbima koji su se tom prilikom zalili na teror koji nad njima sprovode kosovski Albanci. Prilikom te posete dolazi do sukoba naroda i policije i Milošević izjavom "Niko ne sme da Vas bije!!!" staje na stranu kosovskih Srba. Ovaj dogadjaj dovodi do razdora u srpskom državnom vrhu.
Septembra 1987 u Paraćinu biva ubijen pripadnik JNA srpskog porekla od strane Albanca, Azisa Keljmendjia. Ovaj dogadjaj predstavljao je povod za otpočinjanje medijske kampanje protiv Albanaca. Samo ubistvo je ocenjeno kao zločin uperen protiv Jugoslavije. Tada, kao i nekoliko dana nakon priznavanja Kosova 2008 godine, širom Srbije su kamenovane radnje u vlasništvu Albanaca.

Dragiša Pavlović je tada kritikovao nacionalističke pojave u Srbiji kao predsednik Beogradskih komunisa. Milošević ove događaje u Srbiji koristi u političke svrhe tako što na Osmoj sednici CK SK Srbije smenjuje Pavlovića kao i najbliže saradnike Ivana Stambolića koji je tri meseca kasnije uklonjen sa mesta predsednika Srbije. Od tada počinje promena politike Srbije prema Kosovu, Vojvodini ali i drugim drzavama, članicama Jugoslavije. Mitinzi po Srbiji, koji tada uzimaju maha, imali su za cilj svrgavanje sa vlasti neistomisljenika Miloševićeve nove politike. U oktobru 1988. god. smenjeno je pokrajinsko rukovodstvo u Vojvodini, a nekoliko dana kasnije i u Crnoj Gori.
Februar 1989. god. ostaće zapamćen po strajku rudara rudnika Stari Trg i početku raspada SFRJ. Rudari su zahtevali obustavu započetih ustavnih i političkih promena, ako i najavljenu smenu pokrajinskih rukovodioca. Milošević tada od centralnog komiteta traži uvođenje vanrednog stanja. Dok traju demonstracije ispred Savezne skupštine, rukovodstvo SFRJ vodi veoma burnu raspravu unutar nje. Milan Kučan tada napusta sednicu i nekoliko sati kasnije u Cankarljevom domu daje izjavu da se u Starom trgu brani avnojevska Jugoslavija. Ova izjava je naišla na osudu Srbije gde se isto to veče organizuje studentski protest kojem se pridružuju i gradjani Beograda ispred Savezne skupstine. Sutradan , obzirom da je Vlada Srbije dala neradan dan gradjanima, ispred Savezne skupštine se okupilo oko 350 000 ljudi koji su tražili da im se obrati Milošević. On je to i učinio i ko se seća tog govora zna da je bio često prekidan uzvicima "Uhapsite Vlasija". Milošević je tada rekao da ce to i učiniti.


Azem Vlasi je bio uhapšen i smenjena je pokrainska vlast. Marta 3. 1989. u Srbiji je uvedeno vanredno stanje. Policija upada u rudnik i prekida protest rudara. Marta 28. 1989. Srbija ukida visoki stepen autonomije Kosovu i Vojvodini i stavlja ih pod svoj državno-pravni okvir.
Nakon Gazimestana, u junu 1989. počinju otvoreni sukobi Srbije i Slovenije na visokom nivou. Razlike u pogledima Kučana i Miloševića polako kulminiraju. Padom Berlinskog zida i okončanjem hladnog rata, SAD menja svoju politiku prema Evropi i SFRJ. Proces demokratizacije Evrope uzima maha. Ovu pojavu samo Milošević nije prepoznao. Evropa se ujedinjuje, a raspad Jugoslavije kao potencijalne članice EEZ sad EU, uzima svoj mah.
Septembra 1989 Slovenija uvodi amandman na svoj Ustav kojim daje prednost republičkom zakonodavstvu u odnosu na savezno.

Decembra, 01. 1989 godine Slovenija zabranjuje miting Kosovskim Srbima u Ljubljani. Ovome pomoć daje Hrvatska nedozvoljavajući prelazak Srbima preko Hrvatske.
SAD i pojedine Evropske zemlje pomno prate politička dešavanja u SFRJ i pažnju usmeruju prvenstveno na politički sistem u SFRJ kao važnije pitanje od očuvanja celovitosti SFRJ. SAD-u smeta komunizam, a ne ono sta se desava u SFRJ. Politika SAD je ukazivala vlastima u SFRJ na promenu političkog sistema. Odgovor Srpske i Crnogorske vlasti je tada bio da se politički sistem u SFRJ neće menjati i da SFRJ planira na svoj način da uđe u Evropu.
Januar, 20.1990. je poznat po 14. vanrednom kongresu SKJ održanoj u Beogradu. Na toj sednici svi srpski predlozi su prihvatani sa većinom, dok su slovenački predlozi o transformaciji jugoslovenske partije i političkog sistema SFRJ bili odbijani. Slovenački delegati su tada dali predlog asimetrične federacije, što je srpsko rukovodstvo odbilo. Ubrzo Hrvatska i Slovenija daju predlog stvaranja konfederacije. I to je odbijeno. Slovenija napušta kongres. Ubrzo i Hrvatska delegacija koja nije bila saglasna da se kongres nastavi bez Slovenačkih delegata, napusta kongres. Nakon ovoga dolazi do raspada SKJ, a i SFRJ.
U svim republikama SFRJ se u toku 1990 održavaju izbori. Komunistička vlast je izgubila izbore u 4 republike- Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji- dok je ostala u Srbiji i Crnoj Gori, ali kroz stranke SPS, Slobodana Miloševića u Srbiji i DPS, Bulatovića i Đukanovića u Crnoj Gori.

Situacija se komplikuje dolaskom Franje Tuđmana, bivšeg generala JNA i komuniste koji je bio izbačen iz partije, za predsednika Hrvatske. Prvi potez nove Hrvatske vlasti bio je izbacivanje Srba iz svih državnih organa vlasti u Hrvatskoj. Srbija osuđuje ovaj potez i ako je slicni povukla u svojim organima vlasti. Ovo je dovelo do ozbiljne nacionalne krize u SFRJ. Iz gore navedenog se vidi da je odgovornost za ovakve poteze snosila vlast u Srbiji. Oni su zastupali svoje,a ne opšte interese. Jugoslavija je dosla do prekretnice...ili promena političkog sistema ili raspad SFRJ. Zapad gubi strpljenje. Komunizam mora biti ugusen na balkanu. Miloseviceva ideja socijal-komunizma dobija podrsku zapada ali na kratko.
Juna, 25.1991. godine Slovenija i Hrvatska proglašavaju jednostranu nezavisnost. Dva dana kasnije jedinice JNA kreću na Sloveniju u cilju ponistavanja te odluke. Dolazi do sukoba TO Slovenije, koju je vodio Janez Janša, mnogo kasnije i premijer Slovenije, i JNA. Ovo je označilo početak rata u Jugoslaviji. Rat je trajao 10 dana. Precedništvo SFRJ donosi odluku o povlačenju JNA iz Slovenije. Snage se smeštaju u Hrvatskoj. U napadu na vojne baze JNA od strane TO Slovenije dolazi do brojnih žrtava mlade, tek regrutovane nenaoruzane vojske, izmedju 18 i 23 gonina starosti.
Početkom 1991 dolazi do sukoba Hrvata i Srba u Hrvatskoj. Proleca iste godine dolazi do jakih sukoba u Borovu selu kraj Vukovara. Inteziviraje sukoba JNA i novoformirane Hrvatske vojske se nastavlja tokom leta 1991. Septembra 1991 Srbi se organizuju i formiraju Republiku Srpsku Krajinu kao vid borbe za očuvanje Jugoslavije i zastite svojih interesa. Najteža stradanja su se desila u Vukovaru gde su borbe trajale do novembra 1991 godine. Okončane su ulaskom JNA i paravojnih srpskih organizacija u ovaj grad.
Milošević i Tuđman potpisuju Januara 1992 godine primirje i prekid vatre, što Hrvatima daje vremena da se organizuju. Oluja dolazi u avgustu 1995. Njen rezultat je bio pad glavnog grada RSK i masovni egzodus Srba. Pominje se da je bilo oko 250 000 izbeglica i preko 2500 poginulih. Glavno optuženi za genocid i ratne zločine je bio Ante Gotovina. Srpska vojska je u startu bila demoralisana jer je operaciji Oluja predhodilo bombardovanje dva radara od strane američkih bombardera (4. avgust 1995 u 4am). Operacija je trajala 4 dana (04.08.'95 - 07.08.'95) obzirom da je broj hrvatskih vojnika bio skoro petostruko veći od broja srpskih vojnika.
Iste 1992 godine počinje i rat u BiH koji je ujedno predstavljao najveći vojni sukob na prostoru Evrope od II svetskog rata. Trajao je do Septembra, 1995 kada je okončan potpisivanjem Dejtonskog Sporazuma.
O sukobima na Kosovu i Metohiji ne bih ovom prilikom jer je Kosovo posebna i večita priča kod Srba.

Dakle ako sumiramo početak raspada SFRJ i građanskog rata nastao je neadekvatnim odgovorom Srpske vlasti na desavanja u svetu (rušenje Berlinskog zida...) i neodgovornim ponašanjem iste prema konstruktivnim predlozima članica SFRJ, Slovenije i Hrvatske, s početka 90-ih. Ne razumevanje globalnih tokova pokazuje i sadašnja vlast. Možemo takođe navesti i nesmislen potez Nemačke administracije koja je prva priznala Hrvatsku i time dovela BiH u nezgodnu poziciju. Takođe i reakcija UN je bila u početku neadekvatna. Snage koje su poslate u Bosnu su bile više nego nedovoljne za sprečavanje sukoba.
Naravno tokom rata u Bosni i Hercegovini desili su se dogadjaji koji ce skupo kostati narod Srbije u narednom periodu (prvenstveno mislim na uslove koje nameće EU kroz Haški tribunal, a u vezi sa isporukom Karadžića i Mladića).

Dakle, možemo reci da rat u BiH započinje Marta 1.1992. godine, na drugi dan referenduma o nezavisnosti BiH od Jugoslavije. Ubistvo Nikole Gardovića na slavlju u Baščaršiji od strane pripadnika Zelenih beretki bilo je povod za početak rata. Odgovor na ovaj incident bio je podizanje barikada u Sarajevu koji je u centralnom delu bio naseljen Muslimanima, a ostatak grada i uzvišenja oko njega bila su naseljena Srbima. Marta 3, nakon sastanka Karadžića i Izetbegovića, dogovoreno je da grad kontrolišu mešovite snage JNA i policije. Incident u mestu Siljekovac kod Bosanskog Broda koji se desio u noći izmedju 26 i 27. Marta u kojem su muslimanske paravojne snage pobile 28 Srba, dovodi do zauzimanja Bjeljine Aprila 01. od strane paravojnih snaga koje predvodi Arkan.

Tom prilikom biva ubijeno nekoliko civila. Antiratne demonstracije protiv nacionalizma u Sarajevu Aprila 05. bile su okončane ubijanjem 6 civila od strane Srpskih snajperisa sa hotela Holiday u kojem su bile smestene prostorije Srpske demokratske stranke, a prema kojim su se uputili protestanti. Napomenimo da je reyultat referenduma u BiH bio 98% za nezavisnu BiH; od 67% izaslih birača, 64% je glasalo za nezavisnost. Sledećeg dana bosanski Srbi započinju opsadu Sarajeva. Aprila 8. zauzimaju Zvornik. Maja 2. Srbi granatiraju Sarajevo, zauzimaju aerodrom i hapse Aliju Izedbegovića po povratku iz Lisabona. Istovremeno muslimanske paravojne snage zauzimaju stab JNA u centru Sarajeva. Izedbegović je oslobodjen prilikom presretanja kolone JNA u Sarajevu. U sukobu je ubijeno više pripadnika JNA. Krajem juna, nakon pritisaka međunarodne zajednice biva oslobođen aerodrom i prepustem UN-u. Humanitarna pomoć stiže u Sarajevo koje se nalazi pod opsadom. Krajem avgusta u Londonu je održana prva medjunarodna konferencija o ratu Bosni. Lord Oven sredinom decembra 1992 dolazi u Sarajevo ispred UN sa planom za rešavanje rata u Bosni.
Presedan nastaje sredinom januara 1993. kada muslimanske paravojne snage čine masakr nad srpskim stanovništvom u selu Skelani. Nakon ulaska UNPROFOR-a u Srebrenicu sredinom Marta, Savet bezbednosti UN u Aprilu proglašava Srebrenicu zaštitćenom zonom.
Potpisivanjem Vens-Ovenovog plana u Atini od strane Radovana Karadžića, Maja 02. 1993. predstavlja prvu veliku igru Srpskih vlasti u BiH sa Evropom. Radovan prosledjuje ovaj plan Skupštini RS na retifikaciju. Maja 05. Skupština RS odbija Vens-Ovenov plan. Sredinom juna nastaje novi plan, Oven-Stoltenbergov plan, koji potpisuju Hrvatska i Srpska strana, a tiče se predloženih mapa. Krajem avgusta Hrvati su proglasili svoju teritoriju u BiH, Republikom Herceg Bosnom. Ovaj potez je doveo do odbijanja Oven-Stoltenbergovog plana od muslimanske strane.


Početkom februara 1994, u bombaskom napadu na pijaci Merkale poginulo 68, a ranjeno 200 civila. Za napad optužena Srpka strana. Sredinom marta Izedbegović i Tuđman potpisali sporazum o formiranju muslimansko-hrvatske federacije u BiH. Kao odgovor na ovakav tok dogadjaja Srbi Aprila 10. napadaju najvecu muslimansku enklavu, Goražde, koja je brojala 60 000 stanovnika. Krajem aprila formirana je Kontakt grupa u čijem su sastavu SAD, Francuska, Nemačka, Engleska i Rusija. Kontakt grupa je ponudila plan o podeli BiH na dva entiteta i to muslimansko-hrvatski 51% i Republika Srpska 49%. Hrvati i Muslimani potpisali ovaj plan kontakt grupe u julu 1994. godine. Nakon nekoliko odbijanja Srpske strane da potpišu plan Kontakt grupe, Milošević uvodi sankcije RS i zatvara prelaz na Drini.
Jula, 11. 1995, bosanski Srbi ulaze u Srebrenicu, jednu od najbitnjih muslimanskih enklava. Znamo šta se tamo dešavalo. Par dana kasnije, Jula 16. Hag podiže optužnicu protiv Karadžića i Mladića ali zbog opsade i granatiranja Sarajeva da bi nekoliko meseci kasnije, 16. novembra proširila istu zbog genocida u Srebrenici. Krajem avgusta u eksploziji na pijaci Markale poginulo je 37 civila. Za ovaj napad optužena je Srpska strana.
29. avgusta Milošević je odabran da ispred RS zastupa njene interese u Svetu. Dan kasnije NATO je žestoko bombardovao vojne i komunikacijske ciljeve u RS. Ovo je prvi napad na Srbe od strane ove alijanse. Drugi je bio 1999 izrazen kroz bombardovanje Srbije.
Početkom septembra RS je službeno priznata. Dve nedelje nakon NATO napada po RS, Srpske snage povlače teško naoružanje iz okoline Sarajeva čime se okončava trogodišnja opsada ovog grada. Krajem novembra okončan je Dejtonski sporayum nakon tronedeljnih pregovora tri strane i SAD-a, a ratifikovan 14. decembra u Parizu.


I ovde nakon retrospektive dogadjaja vidimo loše poteze Srpskih vlasti i njihovo igranje sa Evropom. Najpre potpisemo, pa odbijemo i tako dok nestisne.
Cilj ovog pisanja jeste da ukaze na pogrešne korake nase strane i nedolično ponašanje srpske vlasti prema medjunarodnoj zajednici i namerama iste da okončaju krvoproliće na ovim prostorima (ne ulazim u iskrenost ovih namera). Napominjem još jedan put da je Srpska vlas, gde god bila, na kraju uvek potpisala onaj plan (ili jos gori po nju) koji je predhodno odbijala da potpiše.