Zašto su smenjivani?

Još u doba Josipa Broza Tita mnogi "drugovi", čak i pri pomisli da se suprotstave mišljenju "vrhovnog komadanta", bili su sklanjani sa svojih "mesta" na različite načine. Ništa bolje nije bilo ni u Miloševićevoj eri, ali ni u dobu "demokracije" srbijanskog društva. Ima dosta primera, no pokušaću da, naravno po svom skromnom mišljenju, iznesem najinteresantnije.
Prvi na listi "smenjenih" je narodni heroj i ex predsednik Vlade Srbije (tada predsednik Izvršnog veća Socijalističke Republike Srbije), Slobodan Penezić Krcun. Ono što ga izdvajalo od drugih Titovih saradnika bila je činjenica da je svoj stav, koji je dosta puta bio oprečan, mogao iskazati Brozu. Iz tog razloga i nije bio Titov miljenik. Naravno, rezultati koji su stajali iza njega predstavljali su ga u javnosti kao Titovog lojalistu. Možda najveći uspeh u karijeri Krcun ostvaruje u periodu kada je obavljao funkciju načelnika OZNE. U tom istom periodu uhapšen je general Draža Mihajlović. Još tada je postojala priča da je Krcun "čovek monarhije" i "veliki srbin" te da je svoj ugled iskoristio kako bi došao do generala Draže. No, mnogi postupci kasnije ukazivali su na činjenicu da je Krcun zaštitnik interesa Srbije i njenog naroda u Jugoslaviji. Možda baš iz tih razloga, 5. novembra 1964 godine, Krcun gine pod sumljivim okolnostima u saobraćajnoj nesreći u selu Šopiću kod Lazarevca. Prema zvaničnoj istrazi, njegov nov automobil, koji mu je bio dodeljen neposredno pre udesa, je tokom pljuska na Ibarskoj magistrali naleteo na blato. Tom prilikom je uz proklizavanje i gubljenje kontrole nad vozilom pri brzini od 130 km/h automobil sleteo s puta i svom silinom udario u drvo. Na licu mesta pored Krcuna, poginula su još dva lica, a jedan je preživeo. I dana danas o Krcunu i njegovoj misterijoznoj smrti se gotovo ništa ne zna. O njegovom položaju, moći i stavovima ispredaju se mnoge priče koje su vremenom postale i legende. Poznat je i vic u kojem u nekom trenutku javljaju Titu da je poginuo Krcun na šta će ovaj "Šta, već je pola dva?".
Drugi na listi "smenjenih" je deklarisani srbin, narodni heroj, osnivač i prvi čovek UDBE i OZNE, ali pre svega toga, Titov kum, Aleksandar Leka Ranković. Ako se pitate zbog čega je drugi na listi, strpite se malo i samo će vam se kasti. Leka je bio pravi "čovek partije". Izuzetno lojalan i odan Titu i Partiji. No, takođe je imao svoj stav koji se kad kad razlikovao od Brozovog. Jedna od najvećih zamerki na njegov rad jeste prosrpski stav i zaštita interesa Srbije u Jugoslaviji. Bio je jedan od retkih koji se zalagao za "trajno" rešavanje problema "Kosovo". Sklonjen je nakon Četvrtog brionskog plenuma gde je razrešen svih funkcija u partiji. Ovakva, pre svega blaga odluka, usledila je nakon otkrivanja aparata za prisluškivanje u radnom kabinetu druga Tita i sobi njegove supruge Jovanke u Užičkoj ulici br. 15. Ko je i na koji način otkrio ove uređaje nikada nije saopšteno. Nakon Brionskog plenuma usledila je "čistka" u kojoj su sklonjeni, penzionisani pa i uhapšeni svi oni koji su na bilo koji način bili simpatizeri Leke Rankovića. Većina njih su bili srpske nacionalnosti. Zbog čega je Tito sklonio Rankovića i danas se nagađa. Leka se ubrzo nakon plenuma penzionisao i preselio u svoju vilu u Dubrovniku. Umro je u noći između 18. i 19. avgusta 1983. usled srčanog udara.
Treće mesto na listi "smenjenih" zauzima bivši predsednik Predsedništva Srbije, Ivan Stambolić. Ono što zna mali broj ljudi jeste da je bio dobar prijatelj sa Slobodanom Miloševićem još od studentskih dana i da ga je metodom "lanac" tokom cele svoje karijere postavljao na upražnjena mesta koja je stvarao odlaskom na bolja. Jednom rečju Milošević je uvek bio stepenik ispod Stambolića. Vrh svoje političke karijere Stambolić dostiže 1986. godine kao predsednik Predsedništva Srbije, a jakim lobiranjem i snažnom podrškom na mesto predsednika CK SK Srbije uspeva da "dovede" Slobodana Miloševića. Iste godine u novembru mesecu na scenu dolazi "buzdovan" nove Miloševićeve politike u borbi za "Veliku Srbiju", Memorandum SANU, čiji je najveći kritičar bio upravo Ivan Stambolić. Dešavanja koja su usledila nakon ovoga dovela su do smene Stambolića sa mesta predsednika Predsedništva Srbije u decembru 1987. godine. Postoji mišljenje da je smrt njegove dvadesetčetvorogodišnje ćerke na putu ka Budvi, u neobjašnjenim i sumljivim okolnostima, bila opomena tadašnjeg DB-a upućena Stamboliću od Miloševića. Stambolić je od trenutka otpočinjanja Miloševićeve ere viđen kao pretnja "režimu". 1997. godine odlukom Savezne valde SRJ po nalogu Miloševića, Stambolić je sklonjen sa mesta direktora JUBMES-a na koje je postavljen januara 1988. godine. Avgusta 2000 godine, pred savezne izbore za koje se pominjalo da bi mogao da istupi kao kandidat DOSa za predsednika SRJ, kidnapovan je u Košutnjaku i od tada mu se gubi svaki trag. Njegovi posmrtni ostaci pronađeni su na Fruškoj gori marta 2003. godine u toku operacije "Sablja". Tada je utvrđeno da je Stambolić ubijen istoga dana kada je i otet od strane pripadnika JSO MUP-a Srbije.
Četvrto mesto pripada narodnom heroju i članu Predsedništva CK SKJ, Svetozaru Vukmanoviću Tempu. Tempo je bio na raznim funkcijama i jedan od veoma bliskih saradnika druga Tita. Bio je lojalan Partiji i obavljao veoma odgovorne funkcije od pomoćnika ministra za narodnu odbranu do predsednika sindikata Jugoslavije. Ovo mu je bila i poslednja funkcija koju je obavljao. U jednom intervjuu na državnoj RTV gde se raspravljalo o lošem položaju radnika, vidno isprovociran i iznerviran je izjavio ono što ga je koštalo "sukoba" sa Titom tj. političke karijere. Tom prilikom je izjavio: "Pa ako radnicima nije dobro, neka štrajkuju!". Pominjanje štrajka u "državama radnog naroda" kakva je bila SFRJ je bilo više nego nezamislivo. Tako je nakon "malih konsultacija" sa Brozom u "četiri oka" na Brionima, Tempo bio primoran, da se te davne 1970. godine, povuče sa političke scene SFRJ. Tempo je jedan od retkih Titovih "drugara" koji je doživeo smenu socijal-komunističkog režima. Umro je u svom selu decembra 2000. godine, dva meseca nakon petooktobarskih promena.
Mesto broj pet na listi "smenjenih" zauzima bankar i predsednik Srbije, Slobodan Milošević. Verujem da dosta znate o ovom čoveku obzirom da je bio ključna ličnost u sukobima na prostorima bivše SFRJ, ali i tokom rata na KosMet-u. I ako je godinama bio u senci Ivana Stambolića iz iste izlazi nakon slavne izjave "Niko ne sme da vas bije!" izrečene u aprilu 1987. na Kosovu. Na Vidovdan 1989. godine na Gazimestanu, sa Memorandumom SANU "ispod miške", udara temelje nove srpske nacionalističke politike čiji su nam rezultati poznati. Nakon poraza na septembarskim izborima 2000. godine i petooktobarskog protesta Milošević biva smenjen sa mesta predsednika SRJ. Ubrzo nakon toga, 1. aprila 2001 godine (april li li li) biva uhapšen i izručen Haškom tribunalu po uredbi Vlade Zorana Đinđića. Umire u Sheveningenu, marta 2006 godine odakle su njegovi posmrtni ostaci prebačeni u Beograd. Sahranjen je "pod lipom" u Požarevcu.

Nastaviće se...