Sinoć su mi se desile dve divne stvari. Na svom ličnom primeru sebi sam dokazao ono što sam odavno prepoznao, a po svemu sudeći i prihvatio kao mantru tranzicionog doba u Srbiji. Kolko smo utonuli u svakodnevni provincionalizam i postali retrogeno društvo bez imalo svesti govore svakodnevna dešavanja u našim malim i sve jadnijim životima. Možda imate ok posao, redovnu platu, gajbu, kola, ali sigurno je da živimo kao stoka u ovom velikom gradu punom malograđanštine. Što je najgore, ništa ne činimo da promenimo stvari oko nas jer su nas "one" uveliko promenile, a da toga, na žalost, nismo ni svesni. Tek po neki događaj nas prizove pameti taman toliko da shvatimo da smo deo svakodnevne kolotečine bez obzira što sebe ubeđujemo da nije tako.
Moji su izašli vani da se malo prošetaju i usput zaglavili kod suprugine dobre prijateljice Tanje na "nessovaču". Ja sam malo prilegao, što obično ne radim. Omaklo mi se ovoga puta. Ipak nisam želeo da gubim vreme tako da sam skočio na noge lagane i guzicu transportovao u fotelju pored računara. Pustio sam film. Dok sam gledao "Land of the Lost", sranje od filma u kojem je, možda, najbolja scena kada Will Ferrell i njegov pajtos kraj providne, kristalne piramide pevaju persmu "Belive" od Cher, osetih miris paljevine. Najpre sam pomislio da mi se upalio računar. Nije. Možda sam ostavio nešto na ringli i zaboravio s iste skloniti. Nisam. Znam šta je. Komšija je ponovo raspalio rištilj u dvorištu ispred zgrade. Mašala. Uskoro će mast da "pršće" s krmenadli i miris izgorelog mesa proširiće se celim kvartom. Ih, kad nagrnu domaće životinje svih vrsta. Ništa mi drugo nije palo na pamet osim da zatvorim prozore što sam i učinio. Nastavio sam da gledam film.
Baš kada je počela da se "odmotava" završna špica začuo sam neko lupanje na vratima i znao sam odmah da je to Koka, moj sin. Potrčao sam prema vratima. Naravno da je bio on. Supruga je na ulazu u zgradu razgovarala sa komšinicom Milenom. Sigurno je opet neka "pompezna" tema kakvu obično Milena zna da pokrene. Ono što me malo zbunilo jeste užasan smrad dima koji je dolazio iz hodnika i primoravao na zatvaranje vrata bez obzira što je ono što sam načuo u komšijskom razgovoru imalo dimenziju "interesantne" materije. Nekoliko minuta kasnije u stan ulazi moja supruga vidno zbunjena. "Ti nisi ništa osetio?" - kao iz topa "sevnulo" je pitanje. "Ne. Nisam. Ustvari jesam miris dima. Predpostavljam da je "komšo" opet raspalio roštilj." Uh, kakav zajeb. Nije komšija raspalio roštilj, već je u stanu ispod mene bio izbio požar. Umalo čovek nije izgoreo u svom stanu. Kako je došlo do požara? Do malo pre moguća žrtva nije znala da objasni. Da li je zvao nekoga? Vatrogasce? Policiju? Naravno da nije. Ovo je bila prva "divna" stvar za veče koje je tek počinjalo dok se vazduhom širio miris paljevine.
Znate, malo sam se usr'o. Ne zbog sebe, već zbog deteta. Pitao sam se šta bi se desilo da kojim slučajem opet bukne neka vatrica u kasnim noćnim ili ranim jutarnjim satima. (Kolibri - "Moja mašta. Moja mašta. Smišlja svašta."). Uzeo sam telefon u ruke i bez obzira što je požar bio saniran, pozvao sam "vatrogasnu brigadu Beograda". 94. Javio mi se prijatan ženski glas. Sve sam joj objasnio u nekih 11 minuta razgovora. Razgovor, koji se više svodio na moj monolog prekidan kratkim, ali jasnim pitanjima, okončan je rečcom "Sačekajte.". Nakon 60 sekundi zamolila me je da "okrenem" policiju, ispričam sve ono što sam ispričao i njoj i zamolim ih da oni izvrše uviđaj te ukoliko procene da ima potrebe za zvanjem vatrogasaca, oni to i učine. Nije mi bilo teško. "Okrenuo" sam 92. Beogradska policija i opet fin ženski glas. Pričam ponovo istu priču, malo pre ispričanu finom ženskom glasu koji se javio na broj 94. "Sačekajte. Prebaciću vas." Na drugoj strani "žice" sada mi se javlja, relativno grub, muški glas. Ponovo ista priča. Policajac me saslušao i konstatovao da mu nije baš najjasnije zbog čega su vatrogasci dali takav predlog kakav sam mu preneo, ali je ipak bio voljan da mi izađe u susret i pošalje ekipu na teren. Ostavio sam mu svoje lične podatke.
Za sve to vreme, komšija je iznosio svoj izgoreli nameštaj iz stana. Pre toga ga je "cepao" sekiricom jer je lupanje odzvanjalo hodnikom obzirom da su mu vrata njegovog stana bila otvorena radi provetravanja. Naravno, njemu nije palo na pamet da pozove 94 ili 92. Čak šta više, kasnije sam saznao, on je to odbijao da učini ljuteći se na komšinicu Milenu što ga pritiska na isto.
Ponoć. Panduri nisu dolazili da "snime" situaciju. Jebe se njima za situaciju na terenu. Ovo je bila druga "divna" stvar koja mi se dogodila u kasnim večernjim satima dok se vazduhom širio miris paljevine. Tišinu kasnih sati remetio je po neki udarac sekirice. Spremio sam se za krevet i leg'o da spavam. Ležući na leđima, širom otvorenih očiju, pomislih kako to da mi je logičnije bilo da na miris dima odreagujem konstatacijom da komšija "raspaljuje" roštilj umesto da pomislim da možda negde u zgradi nije izbio požar. Izgleda mi je roštiljanje po dvorištu i terasama zgrade postalo toliko normalno da isključuje mogućnost bilo kakve predpostavke da miris dima koji se širi možda dolazi baš od požara u mojoj neposrednoj blizini. Kako ću tek da se "cimam" kada dođe sezona paprika u Beograd.
Нема коментара:
Постави коментар