Interesantno je kako naš narod dobro podnosi svaki oblik "jebačine". Prosto je neverovatno da više i ne reaguje kada ga "trpaju". Poslednje što je potkerpilo ovu moju odavno izrečenu konstataciju jeste noćno čekanje građana metropole da dobiju "broj" s kojim će imati mogućnost da predaju unapred plaćenu papirologiju kako bi dobili "prestižni dokument" ili ti pasoš jedne od slobodarskih država u svetu (ne mislim na Iran, već na Srbiju). S tim pasošem će mladima koji napuštaju "zemlju mogućnosti" u potrazi za "kruhom" biti znatno teže da obrišu bulju obzirom da poseduje jednu plastičnu, very čvrstu, stranicu.
Za razliku od moje žene, ja sam imao sreću sa vađenjem "prestižnog dokumenta". Imao sam vezu, bolje rečeno. Tada sam mogao i njoj da sredim, ali ona tada nije 'tela. Nekoliko meseci kasnije, kada je 'tela, "potegao" sam istu vezu ali sam dobio "neženjen" odgovor. Ivica (to je onaj iz afere "Kofer") je uveo strogoću. Nije bilo šanse da idem preko onih "organa" preko kojih sam išao onomad, u "jaguaru" ili februaru, ne se sećam. Cimnuo sam, kao i svaki Srbin, par ortaka iz izvršne vlasti, ali pomoći nije bilo. Neko od nas dvoje, žena ili ja, morali smo da idemo u prve redove. Još u doba "onoga pod lipom" negde u Požarevcu, sebi sam rekao da neću čekati u redu ama baš nizašta. Niti mleko, niti ulje, a Boga mi, niti pasoš. Naravno, kao i svaki domaćin u Srbiji koji poštuje rodnu jednakost rekoh ženi da ona ide da čeka red obzirom da se radi o njenom "prestižnom dokumentu". I bi tako. Moja žena, a i moja snajka, jedne lepe, vedre noći punoga meseca, negde oko 2:00 am po srednjeevropskom vremenu, krenuše u "izazov". Kasnije mi rekoše da im je bilo veoma zabavno. Čekale su do pola osam i dobile broj. Nekoliko sati kasnije otišli smo do MUP-a da predamo unapred plaćenu papirologiju. Tamo su moja snajka i moja žena videle neke "ličnosti" koje nisu videle u redu te lepe, vedre noći punoga meseca. I naravno, te ličnosti nisu imale ni broj. Znao sam u čemu je caka. Pitao sam se samo koliko je tiju ličnosti bila jaka "vezica", odnosno, "koliko je slaba bila moja vezica". Došao sam do zaključka da moja veza nije bila slaba, već savesna te da je poslušala naredbu Ivice Dačića ( opet onaj iz afere "Kofer") za razliku od onih koji to nisu želeli da učine. To mogu biti koalicioni drugari ali i oni izvan koalicije npr. naprednjaci i narodnjaci. Ne želim da Vam pišem o tome kako se prema nama odnosila šalterka ili ti "Mica ubica" obzirom da je to Mićko super odradio u "Nacionalnom parku Srbija". Rekoše nam da dođemo za tri nedelje te da ćemo morati ponovo da čekamo u redu za izdavanje "prestižnog dokumenta". Crkoh od smejanja. Ja čekati neću.
Kada sam došao kući, otvorio sam fiJoku svog radnog stola, uzeo svoj "prestižni dokument" i čvrsto ga pribio uz grudi. Bilo mi je toplo oko srca. Par sekundi provedenih u tom položaju nagnalo me da po prvi put pogledam kakav je ovaj izuzetan, proevropski dokumenat, iznutra. Jebem ti lebac, kad' se nisam šlogir'o. Pet godina. Jebenih pet godina važi ono govno od "prestižnog dokumenta". To znači da za pet godina opet ide keš opštini i keš MUP-u. Sinhronizovana akcija naše nesinhronizovane vlasti. Ima sve da izmisle samo da bi Vam uzeli dinar. Da ne pominjem čipovane lične karte. To je tek priča za "oskara". Kada sam čuo da se mogu očitati samo u MUP-u, dobro se nisam savio od smeha. Ma tačno smo za Evropu sa sve čipovanim ličnim kartama i "prestižnim dokumentom" kojim se znatno teže briše bulja.
I za kraj još nešto šti i nema veze sa celom pričom. Pročitah jedan comment na svom blogu. Kaže čo'ek kako je sloboda izražavanja jedno, a stil i rečnik sasvim drugo. Ah, šta reći osim "Hvala prijatelju što si me prosvetlio. Tvoja misao me spičila pravo u potiljak i proširila vidike." Šta bih ja da nema takvih. Naravno, ne se opterećavam niti uzbuđavam jer kao što reče moja tetka "Sve je sranje osim pišanje, a i to je sranje kada pišaš uz vetar, pa ti sad vidi."
by Chile
Нема коментара:
Постави коментар