Parlamentarna većina

U parlamentarnom sistemu vlasti, parlament (ili skupština) je centralni organ celokupnog upravljačkog sistema. To se u slučaju Srbije ne bi moglo reći za njen Parlament, s obzirom na to da je njegova uloga u godinama tranzicije uglavnom svedena na instituciju za izglasavanje zakona koje predloži Vlada. Posledično, Parlament predstavlja više „službu Vlade“ nego njen kontrolni organ. Stanje se nije bitno popravilo ni u 2010. godini osim što su promene poslovnika Parlamenta iz prethodne godine omogućile ubrzanje procesa izglasavanja zakona i do izvesnog, ali još uvek minimalnog, napretka u pogledu njegove kontrolne funkcije.
Parlament Srbije je u poslednje dve godine pokazao znatnu zakonodavnu aktivnost donošenjem skoro duplo više zakona nego u periodu 2006-08. Stiče se utisak da je Parlament „dao gas“ regulatornoj reformi. Ovo zakonodavno ubrzanje je za posledicu imalo to da je veliki broj zakona donešen po hitnom postupu, tako da se ono što bi trebalo da bude izuzetak pretvorilo u pravilo. Pored toga, zakoni su donošeni bez odgovarajuće javne rasprave ili uz raspravu koja se uglavnom svodila na više formalno konsultovanje ciljno odabranih NVO, kroz organizovanje jednodnevnih okruglih stolova, ali uz konsultovanje međunarodnih organizacija i evropskih institucija. Ovakav tempo i način donošenja zakona značajno je uticao na obaranje njihovog kvaliteta. Izostala je i dugo najavljivana „giljotina propisa“. Ova reforma je trebalo da obuhvata jednokratno sprovođenje postojećih propisa i sveobuhvatno stavljanje van snage ili izmene neefikasnih, prevaziđenih i za privredu štetnih propisa. „Giljotina propisa“ za rezultat bi imala unapređenje pravnog ambijenta, smanjenje pravne neizvesnosti i povećanja konkurentnosti domaće privrede. Prema Strategiji regulatorne reforme za period 2008-2011 sve navedeno je trebalo da se uradi do kraja 2009. godine. Rezultat (ne)rada pojedinih institucija sistema nije izostao. Srbija se nalazi u 10 najgorih zemalja po opterećenosti državnim propisima i efikasnosti pravosuđa (GIC WEF).
Polazeći od toga ko je stvarni predlagač najvećeg broja zakona, dolazimo do zaključka da je stvarni gas u godinama nakon petooktobarskih promena davala Vlada pod pritiskom međunarodnih institucija, a Parlament je samo pratio. Samoinicijativnost Parlamenta je ostala na nivou ranijeg perioda; minimalna. S druge strane, krivci za ovakav položaj istog su i narodni poslanivci kojima su izgleda jedini zadaci ubacivanje kartica i korišćenje govornice za političku propagandu. Umesto da ostvare ulogu odgovornih javnih ličnosti čiji je zadatak da se istaknu u pogledu uticaja na sadržaj zakona svojim znanjem i kompetentnošću, njihova uloga se svodila na ulogu zabavnog karaktera. Donošenje zakona se uglavnom odvijalo tako da je vladajuća koalicija, kao i ranijih godina, obezbeđivala većinu za njihovo donošenje. Ovo već nije stvar „dečijih bolesti mlade demokratije“ nego i samog statusa Parlamenta, njegove kompozicije, partijskog i izbornog sistema, pa čak i nekih ustavnih rešenja.
U periodu tranzicije i integracija, Vlade su najagilnije, a po prirodi stvari, uvek postoji znatna dominacija izvršne nad zakonodavnom vlasti. Ovo svakako utiče na netransparentan položaj Parlamenta u sistemu vlasti. Prepreka dobrom funkcionisanju Parlamenta jeste i učešće velikog broja stranaka u istoj. Počev od 2001. godine koaliciona „širina“ je enormna i „vladina većina“ se nije bitno izmenila od tada. Tada ju je činilo 18, a danas čak 14 stranaka od kojih su pojedine u Parlamentu koji uzgred čine poslanici iz 22 stranke, čak sa jednim poslaničkim mandatom („čovek-stranka“). Ovome je svakako doprinelo održavanje zakonskih rešenja koja su davala „malim strankama“ mogućnost da utiču na sastav Vlade, njeno delovanje i održavanje. Loša ustavna rešenja, održavanje stranačkog hiperpluralizma, nestabilne koalicione vlade, loši izborni zakoni, održavanje proporcionalnog izbornog sistema i zadržana praksa nenapuštanja mesta predsednika stranke izborom za predsednika, stvara sistemski, ali i ambijentalni problem za vođenje odgovorne javne politike.
U ambijentu koji karakterišu slaba koaliciona Vlada i „glasački“ Parlament, jača autoritet i politička moć predsednika Srbije, naravno, na uštrb drugog dela izvršne vlasti. Dakle, period demokratske vladavine u poslednjih nekoliko godina karakteriše racionalni parlamentrizam uz istaknutu ulogu predsednika, koja se iskazuje njegovim neposrednim izborom. Ovo je blago napredovanje u odnosu na raniji period obeležen kohabitacijom i političkom trgovinom. Njegove nadležnosti, međutim, nisu proširene, tako da predsednik nema onu ulogu koju ima u predsedničkim i polupredsedničkim sistemima. U situaciji krhke koalicione vlade, kada premijer nema snage kao ni sredstava da kontroliše ministre od kojih su pet čak predsednici stranaka sa znatnim ucenjivačkim potencijalom, predsednik je na sebe preuzeo ulogu koja mu Ustavom nije dozvoljena. Tako se nekada opravdano (rešavanje gasne krize), a nekada neopravdano (pretnje smenama u Vladi i prezentacija Strategije razvoja Srbije do 2020. godine) mešao u ovlašćenja premijera, što je u fukcionisanju institucija značilo debalansiranje ustavno uspostavljene ravnoteže.
Poslednjih nekoliko meseci sve su učestaliji pritisci pojedinih parlamentarnih stranaka, kao što su SNS i SDP, u vezi sa brojem poslanika u Parlamentu i brojem ministara u Vladi. Zasigurno jednoj zemlji kao što je Srbija nije potreban Parlament sa 250 poslanika. Postavlja se pitanje da li „zvocanje“ navedenih poltičkih subjekata predstavlja njihov iskren stav ili praznu predizbornu propagandu?

by John Pavich