Daleko je Slovenija

Petak, Septembar 04. 2009. List "Borba", Beograd

O dešavanjima nakon raspada Jugoslavije pisalo je dosta autora. Srbija je svakako bila jedina članica bivše Jugoslavije čija je vlast, u to vreme, pod rukom nosila „memorandum“. Onako, urolan kako danas možete videti svesku u džepu srednjoškolca. No, čak i tada, dok je padao i poslednji kamen sa Berlinskog zida, naša vlast nije imala pojma kojim putem želi ići i gde želi stići. Već dve decenije, sada znatno starija, Srbija tumara prašnjavim putevima noseći oko vrata oronulu tablu na kojoj piše „Kosovo je Srbija“ pozdravljajući po nekog prolaznika sa podignuta tri prsta.

20 godina tranzicije uvelo nas je u stanje da jednostavno živimo tranziciju. Takvo stanje ili bolje rečeno fenomen nazivamo tranzicionizmom. Postoje četiri procesa koja su inače karakteristična za tranziciju: privatizacija, makro-ekonomska stabilnost, institucionalne reforme i reindustrijalizacija. Ne završavanje pomenutih procesa (reindustrijalizacija nije ni otpočela) sa „vrckajućim“ kretanjem performansi, tranziciju pretvaraju u tranzicionizam. Kao narodu, uvek nam je neko drugi kriv za nered stvoren oko nas. Verovatno su glavni razlozi kašnjenja u traziciji Srbije geopolitička konfuzija izazvana raspadom Jugoslavije i nemogućnost (ili bilje rečeno nesposobnost) Srbije da se uključi u proces integracije sa EU. Čak ni danas, 20 godina kasnije, Srbija je u stanju geopolitičkog šoka (jednostrano priznavanje Kosova, „apetiti“ prema Republici Srpskoj) i spoljno-političke konfuzije (Srbija kao Titova Jugoslavija, Srbija kao članica EU, Srbija kao Ruska kolonija, Srbija kao Kineska ekspozitura).

Kako da znamo kada smo izašli iz tranzicije?

Onog trenutka kada Srbija dostigne predtranzicioni nivo BDP ( nivo iz 1989. god.) možemo reći da je prešla crtu koja označava završetka tranzicije i otpočela dostizanje. Takođe, kao dopunski indikatori okončanja tranzicije mogu se uzeti makro-ekonomska stabilnost ( ogleda se u stabilnosti cena i jednocifrenoj inflaciji), kao i pozitivna stopa rasta.

Kratku uporednu analizu tranzicije možemo sprovesti na primeru Slovenije i Srbije (tipična i netipična tranzicija nekadašnjih članica Jugoslavije). Slovenija je predtranzicioni nivo BDP dostigla 1998. godine sa stopom inflacije od 8% i stopom rasta od 3,9%, tako da danas ima primetan tarnzicioni suficit od preko 0,60 BDP u odnosu na 1989. god..

Za razliku od Slovenije, Srbija i posle 20 godina od otpočinjanja tranzicije je, uprkos visokim stopama rasta u poslednjih pet godina, na 0,66 BDP iz 1989. god. odnosno sa tranzicionim deficitom od 0,34 BDP, stopom inflacije od 9,8% i stopom rasta od 2,5% ( izvor „Dan & Bredstrit“). Značajne stope rasta u periodu od 2004-2008, u uslovima nedovoljnog nivoa privredne aktivnosti i relativne makro-ekonomske stabilnosti, nemaju pravi doprinos zbog dominacije investicija u uslužnom sektoru i arčenja deviza zarad odbrane kursa umesto za rast realnog sektora.

Tranzicionizam je bitno uticao na privredne performanse Srbije. Prema Svetskom ekonomskom forumu, Srbija se nalazi na 84. mestu na rang listi konkurentnosti prema indeksu globalne konkurentnosti (Slovenija je na 42. mestu). Kreditni rejting od BB-stable je na granici odobravanja kredita i ispod glavnih konkurenata (Češka, Poljska, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Hrvatska). Posebno je ogroman demografski rizik koga opisuju negativna stopa prirodnog priraštaja u poslednjih 12 godina i najveća prosečna starost u Evropi od skoro 42 godine. Pri svemu tome, javni dug raste i ima tendenciju da pređe tolerantni nivo od 0,80 BDP bez mogućnosti smanjenja u srednjem roku zbog netolerantnog nivoa duga u odnosu na izvoz koji prelazi 3,20. Stopa nezaposlenosti preti da pređe 20%. Volumen stranih direktnih investicija po glavi stanovnika kao i procenta od BDP je veoma nizak. Posebno je nepovoljno učešće green field investicija. Ljudski rad je, zbog visokog demografskog rizika, inflatorni (trebao bi biti deflatorni) faktor. Sistem finansiranja socijalnog i zdravstvenog osiguranja polako se dovodi u pitanje zbog suviše visokog demografskog racia (1,6 zaposlenih prema 1 penzioneru). Javna potrošnja je izuzetno visoka, čemu doprinosi „krupan“ javni sektor i veličina državne administracije koja je nažalost u ekspanziji nakon svakih izbora (recept namirivanja stranaka koje prave većinu Za Evropsku Srbiju) ali i rast plata u javnom sektoru koji prevazilazi rast produktivnosti rada.Sve predhodno upućije na mogućnost uvođenja zemlje u spoljnu nelikvidnost, prezaduženost i afrikanizaciju.

Za početak , rešenje je u radikalnim i korenitim reformama javnog sektora i državnog aparata kao i otpočinjanju reindustrijalizacije, prilagođavanju valute slaboj privredi kakva je trenutno privreda u Srbiji, institucionalne reforme i zauzimanje „snažnog“ kursa u spoljno-političkom delovanju. Naravno, veoma je neodgovorno, nemoralno i populistički očekivati da će ova vlast pristupiti korenitim reformama i učiniti zaokret u svojoj dosadašnjoj politici. Ekonomska kriza koja decenijama pogađa Srbiju, pojačana svetskom ekonomskom krizom, načiniće veliki talas koji nažalost u plitkoj vodi ima razarajuće dejstvo. Udarni, ali i povratni talas ove ekonomske krize za sobom će povući i „političare“ (populiste i politikante), stvriti prostor za rađanje nove snage ali i uslove da tržište ponovo pošalje jasan signal ekonomskim agentima.

Ne preostaje nam ništa drugo nego da se naoružamo strpljenjem, pogledamo istini u oči i pristupimo odgovornije, sa jasnom vizijom i jasnim ciljevima, korenitim reformama ne ponavljajući greške tranzicionizma kada novi, nadolazeći poredak, stupi na scenu.

Srbija je daleko od Slovenije, ali ne mora i neće uvek biti tako.