Narod bez mladosti

List "Borba", Sreda, 09.09.09. (kakva slučajnost)

„Na mladima svet ostaje.“. Kako patetično i ofucano zvuči ova rečenica iz mog ugla posmatranja. Možda, kada budete pročitali ovaj tekst, proverili podatke na nekom od internet sajtova i stavili prst na čelo, shvatite da nije sve tako sjajno i bajno kako nam plasiraju „politikanti“ na vlasti u zemlji seljka na brdovitom Balkanu i zašto, u krajnjem slučaju, meni ova rečenica na početku ovog teksta zvuči krajnje patetično.

Demografski rizik u Srbiji je izrazito visok. Prosto rečeno, postaje zastrašujuć. On se ogleda u smanjenju broja stanovnika, neadekvatnoj strukturi stanovništva i „odlivu mozgova“.O smanjenju broja stanovnika govori negativna stopa prirodnog priraštaja koja svoj pad otpočinje od 1992 godine. Tada je iznosila -0,08%. U godini bombardovanja Srbije, tačnije 1999., stopa prirodnog priraštaja je bila -0,39%. Optimizam i nadu koje su donele petooktobarske promene uticala je na blago smanjenje ove stope te je ona u 2000 iznosila oko -0,27%. Međutim, nejasna vizija, politikanstvo i populizam kasnijih Vlada koji se ogleda u vođenju unutrašnje i spoljnje politike, ali i reakcijama međunarodne zajednice prema istoj, doveli su do potpune nezainteresovanosti mladih u svim segmentima. Sve manje se mladih odlučuje za život u bračnoj zajednici. Ukoliko se i odluče to bude, u najvećem broju slučajeve, zajednica sa jednim detetom. Stopa prirodnog priraštaja u Srbiji je danas alarmantnih -0,50%. Srbija godišnje izgubi jedan grad veličine Gornjeg Milanovca. Smrtnost odojčadi (na hiljadu novorođenih) u 2009. godini od 12,68% je veoma visoka i praktično dvostruko veća od one u Evropskoj Uniji (5,82%). Očekivano trajanje života u Srbiji u odnosu na EU kod žena je smanjeno za 6,5 godina (74), a kod muškaraca za 5,8 godina (70). Srbija se nalazi u stanju duboke demografske starosti. Žene u Srbiji rađaju 1,67 dece tako da prosečna starost od skoro 42 godine predstavlja najveću u Evropi i jednu od najvećih u svetu. Na promenu strukture stanovništva pored rezultata politike domaćih politikanata, uticali su i ratovi na ovim prostorima (jedan od „rezultata“ politike 90-ih). Srbiju je nasesilo oko 620 hiljada izbeglica i privremeno raseljenih lica sa prostora bivše Jugoslavije, uglavnom stanovništva iz ruralnih krajeva obično u poznoj životnoj dobi. Takođe, Srbiju je u periodu od 1992 godine do danas napustilo preko 350 hiljada mladih, uglavnom visoko obrazovanih ljudi, što čini više od 18% radno sposobnog stanovništva. A samo pre 150 godina bili smo zemlja u geopolitičkom usponu. U periodu od 1837 -74 Srbija je imala najviši prirodni priraštaj u Evropi (0,14%). Naravno mnogo toga se promenilo od tada do danas, a najviše „pogled politikanata“ u Srbiji na goruću problematiku. Njihova kratkovidost, ili bolje rečeno slepilo, ovu zemlju vodi u ambis iz kojeg će teško izaći.

Ako mlade i radno sposobne posmatramo kao „humani kapital“ onda humani kapital u Srbiji definitivno gubi na volumenu. Međutim, kako na volumenu, on tako gubi i u kvalitetu. Rezultat politike 90-ih ogleda se i u velikom broju nestručnih kadrova sa kupljenim diplomama i plaćenim ispitima. Naravno, to je deo piramide. Ne treba iz vida izgubiti i nezainteresovanost obrazovnog kadra, njihove stalne štrajkove i loš pristup đacima i studentima, skraćenu nastavu zbog restrikcija struje i nedostatka grejanja, loš naučno-nastavni program neusklađen sa konkurentskim prednostima Srbije, negativnu selekciju i ulogu negativnih autoriteta. Tako se postavlja pitanje da li je Srbiji potreban Mašinski fakultet u svakom većem gradu kada se zna da mašinska industrija u Srbiji ne postoji. Kome će trebati hiljade mašinskih inženjera i gde će oni raditi? U Srbiji svakako neće jer ih Srbija nema gde zaposliti. Stopa nezaposlenosti preti da pređe 20%. Naše „obrazovanje“ praktično radi na povećanju ove stope i povećanju broja mladih koji će napustiti zemlju „trbuhom za kruhom“.Negativna stopa prirodnog priraštaja, odliv mozgova i nestručnost s jedne strane i loša privatizacija, smanjen dotok direktnih stranih investicija i „kratkovide“ makroekonomske reforme s druge strane dovode do pitanja za ovako „matoru“ Srbiju. Ko će zaraditi penzije tako velikom broju penzionera?

Naš penzioni sistem koji se nije reformisao još od svog nastanka, a koji funkcioniše po principu „pay as you go“ i za čije funkcionisanje je neophodan rast populacije, preti da bude trajno urušen. Jednostavno rečeno, u uslovima kada je stopa rađanja manja od stope smrtnosti stanovništva, radna snaga opada i učešće izdržavanih lica raste (danas /1,6 zaposlenih prema 1 penzioneru. 60-ih/ 6 zaposlenih prema 1 penzioneru). Čak i mere Vlade Srbije koje se ogledaju u konceptu „radi dok neumreš“ , koliko god bile morbidne, neće dati dugoročan efekat.

Sve gore navedeno ukazuje na činjenicu da umesto da bude deflatorni faktor i tako pozitivno deluje na smanjenje investicione kratkovidosti, stanovništvo u Srbiji je, po svemu sudeći, inflatorni faktor. Onda mi nekako još populističnije zvući izjava predsednika „zemlje seljaka na brdovitom Balkanu“, kako velika i moćna Kina ima interes da ulaže u proizvodnju u Srbiji obzirom na „kvalitete“ radne snage. Da li predsednik i ja živimo u istoj Srbiji?