Borba, Sreda 16. 2009.
Srbija se i nakon dvadeset godina tranzicije nije geopolitički pozicionirala. „Vrckajuća spoljnja politika“ naše vlasti pored građana Srbije, zbunjuje i međunarodnu zajednicu. Srbija sa „četiri oslonca“ pre izgleda kao baba sa polomljenim kukom koju nose četiti starija gospodina negoli kao mlada dama oko koje se vrte četiri mladića. Međutim, i da je moguć drugi scenario, postavlja se pitanje kakve su namere ta četiri mladića.
Rušenjem Berlinskog zida otpočeo je proces globalizacije. Globalizacija dovodi do globalizma, novog političko-ekonomskog sistema u svetu. U globalizmu sve veći značaj pored tržišnih sila dobijaju geopolitika i međunarodna regulacija za koje je karakteristična dominacija ciljeva nad principima. S tim u vezi, globalizam se može posmatrati i kao širenje „kretaivne destrukcije“. Uvek je postojala potreba dominirajućih država da prodru u određene regione i zemlje. Kombinacija geopolitike sa principima liberalne ekonomije može da dovede do različitih vrsta brutalnosti i agresije naročito u slučajevima nedovršenog geopolitičkog pozicioniranja i jakih ekonomskih interesa. Tako nekome je od interesa da Kosovo bude republika, a nekome Osetija nezavisna država.
Stiče se utisak da je geopolitika, bar što se Srbije tiče, dovela do pojave šoka, a zatim straha i odsustva ekonomskih motiva u trenucima nastanka vakuma između nestanka stare i nastanka nove države. U polsednjih 20 godina građani Srbije su izgubili tri države (SFRJ, SRJ i SCG), na pragu su gubitka jednog dela svoje teritorije (Kosmet) i još nisu ni blizu integraciji sa EU.
Ukoliko svemu ovome dodamo činjenicu da su pre samo 20 godina građani Srbije živeli u uniji balkanskih naroda (SFR Jugoslavija), bizernost ove situacije je samo veća. Nekadašnja Jugoslavija predstavljala je preteču nadnacionalne države kakva je danas EU i geopolitički veoma dobro pozicioniranu zemlju. Na geopolitičku poziciju SFRJ posle Drugog svetskog rata presudno je uticao projekat „tampon zone“ u širenju komunizma pre svega na Grčku i Italiju. Ova pozicija kasnije je dodatno pojačana kada je projekat regionalne tampon zone globalizovan formiranjem Pokreta nesvrstanih zemalja u kome je SFRJ imala vodeću ulogu. U tom periodu geopolitički značaj SFRJ bio je iznad ekonomskog značaja. Tačnije, uticao je na povećanje ekonomske moći SFRJ kroz ekonomske odnose sa zemljama nesvrstanih ali i na blagonaklonost zapadnih zemalja koja se ogledala kako kroz tolerisanje aktivizma ekonomski irelevantne države u globalnim geopolitičkim pitanjima tako i kroz razne povoljne kredite, transfer tehnologije i znanja i zajednička ulaganja.
I ako posoje nastojanja da se raspad Jugoslavije objasni kao neminovna polsedica razlika u kulturi, ekonomskom i socijalnom razvoju, ali i demografskim trendovima nacija koje su u njoj živele, evidentno je da je Jugoslavija bila prva žrtva globalizma, odnosno stvaranja novog svetskog poretka. Ista sudbina je zadesila i predhodnu Jugoslaviju (kraljevinu) čiji je raspad predhodio jačanju nacističke Nemačke i Drugom svetskom ratu. Međutim, Jugoslavija kao monarhija i Jugoslavija kao ideologija komunizma za Srbiju su predstavljale predah u dugoj istoriji nesporazume i stradanja. Raspadom SFRJ, Srbija je ponovo uplovila u nemirne vode. Kontraproduktivni napori Srbije za očuvanjem SFRJ rezultovali su geopolitičkim kolapsom, devastaciom privrede i tranzicionizmom. Suprotstavljajući se globalnim trendovima, Srbija je bila kažnjena višegodišnjim sankcijama i bombardovanjem od strane NATO alijanse. Diskontinuitet, kao najteža posledica koju jedna država može da doživi, se pojavio u emotivnom, ustrojstvenom, ekonomskom i prostornom smislu, postavši koren pojedinačnih frustracija i uzrok niza socijalnih patologija (balkanizacija ili sindrom neograničenih podela je jedna od najvećih socijalnih patologija). Priznavanjem Kosova, ukidanjem trgovinskog sporazuma i konstantnim uslovljavanjima od strane međunarodne zajednice, diskontinuitet se samo pojačava. Populizam i politikanstvo s jedne strane i neadekvatna i neemocionalna podrška međunarodne zajednice s druge, Srbiju više vodi prema afrikanizaciji nego integraciji i dostizanju EU. Da li su vlasti u Srbiji i međunarodna zajednica „Za Evropsku Srbiju“ ili se samo prave?
Ono što je zajedničko za političare na ovim prostorima je njihova kratkovidost. Što više menjaju to je više isto. Vođenje naroda ka neostvarenim ciljevima i trošenje vremena u borbi za vlast skrenulo ih je sa puta koji bi morao biti baziran na razvoju izvodljive političke vizije i regrutovanju ljudi od kredibiliteta. U Srpskoj politici, nažalost, dominiraju gladijatorski duh i eksperimentalno ponašanje, senzacionalizam i nedokazane vrednosti, negativna selekcija i negativni autoriteti. „Politikanti“ u Srbiji su jedna kontroverzna pojava koji svojim postupcima prouzrokuju niz drugih kontroverznih pojava (Kako planirate da iskoristite pogodnosti bele šengen liste kada znate da vlast u januaru 2010 planira povećenje PDV-a, povećanje poreza na zarade i nova otpuštanja u javnom sektoru i državnoj administraciji?).
„Političke elite“ koje su sprovodile tranziciju pre i posle petooktobarskih promena, uprkos bitnim ideološkim razlikama ( mada kada malo bolje razmislim i ne vidim neku veliku razliku), imaju sličnu etičku osnovu delovanja. Ta činjenica je smanjila efekte mnogih reformi, pošto političke promene nisu dovele do bitnijih i radikalnijih institucionalnih reformi. Političari u Srbiji nemaju više pravo na eksperimente. U novom kontekstu mora da dominira ekonomija. Novi kontekst mora biti baziran na iskustvima relevantnih država – šampiona tranzicije. Politika u Srbiji je prepuna emocija. Emocije dovode do jačanja nacionalizma i rasta mržnje prema drugačijem. Politikanstvo je potrebno zameniti konstruktivizmom. Nedokazane vrednosti je potrebno zameniti proverenim vrednostima. Pesimizam zameniti optimizmom. Ekonomija nema emocije. Imaju li naši političari mozga?
Rušenjem Berlinskog zida otpočeo je proces globalizacije. Globalizacija dovodi do globalizma, novog političko-ekonomskog sistema u svetu. U globalizmu sve veći značaj pored tržišnih sila dobijaju geopolitika i međunarodna regulacija za koje je karakteristična dominacija ciljeva nad principima. S tim u vezi, globalizam se može posmatrati i kao širenje „kretaivne destrukcije“. Uvek je postojala potreba dominirajućih država da prodru u određene regione i zemlje. Kombinacija geopolitike sa principima liberalne ekonomije može da dovede do različitih vrsta brutalnosti i agresije naročito u slučajevima nedovršenog geopolitičkog pozicioniranja i jakih ekonomskih interesa. Tako nekome je od interesa da Kosovo bude republika, a nekome Osetija nezavisna država.
Stiče se utisak da je geopolitika, bar što se Srbije tiče, dovela do pojave šoka, a zatim straha i odsustva ekonomskih motiva u trenucima nastanka vakuma između nestanka stare i nastanka nove države. U polsednjih 20 godina građani Srbije su izgubili tri države (SFRJ, SRJ i SCG), na pragu su gubitka jednog dela svoje teritorije (Kosmet) i još nisu ni blizu integraciji sa EU.
Ukoliko svemu ovome dodamo činjenicu da su pre samo 20 godina građani Srbije živeli u uniji balkanskih naroda (SFR Jugoslavija), bizernost ove situacije je samo veća. Nekadašnja Jugoslavija predstavljala je preteču nadnacionalne države kakva je danas EU i geopolitički veoma dobro pozicioniranu zemlju. Na geopolitičku poziciju SFRJ posle Drugog svetskog rata presudno je uticao projekat „tampon zone“ u širenju komunizma pre svega na Grčku i Italiju. Ova pozicija kasnije je dodatno pojačana kada je projekat regionalne tampon zone globalizovan formiranjem Pokreta nesvrstanih zemalja u kome je SFRJ imala vodeću ulogu. U tom periodu geopolitički značaj SFRJ bio je iznad ekonomskog značaja. Tačnije, uticao je na povećanje ekonomske moći SFRJ kroz ekonomske odnose sa zemljama nesvrstanih ali i na blagonaklonost zapadnih zemalja koja se ogledala kako kroz tolerisanje aktivizma ekonomski irelevantne države u globalnim geopolitičkim pitanjima tako i kroz razne povoljne kredite, transfer tehnologije i znanja i zajednička ulaganja.
I ako posoje nastojanja da se raspad Jugoslavije objasni kao neminovna polsedica razlika u kulturi, ekonomskom i socijalnom razvoju, ali i demografskim trendovima nacija koje su u njoj živele, evidentno je da je Jugoslavija bila prva žrtva globalizma, odnosno stvaranja novog svetskog poretka. Ista sudbina je zadesila i predhodnu Jugoslaviju (kraljevinu) čiji je raspad predhodio jačanju nacističke Nemačke i Drugom svetskom ratu. Međutim, Jugoslavija kao monarhija i Jugoslavija kao ideologija komunizma za Srbiju su predstavljale predah u dugoj istoriji nesporazume i stradanja. Raspadom SFRJ, Srbija je ponovo uplovila u nemirne vode. Kontraproduktivni napori Srbije za očuvanjem SFRJ rezultovali su geopolitičkim kolapsom, devastaciom privrede i tranzicionizmom. Suprotstavljajući se globalnim trendovima, Srbija je bila kažnjena višegodišnjim sankcijama i bombardovanjem od strane NATO alijanse. Diskontinuitet, kao najteža posledica koju jedna država može da doživi, se pojavio u emotivnom, ustrojstvenom, ekonomskom i prostornom smislu, postavši koren pojedinačnih frustracija i uzrok niza socijalnih patologija (balkanizacija ili sindrom neograničenih podela je jedna od najvećih socijalnih patologija). Priznavanjem Kosova, ukidanjem trgovinskog sporazuma i konstantnim uslovljavanjima od strane međunarodne zajednice, diskontinuitet se samo pojačava. Populizam i politikanstvo s jedne strane i neadekvatna i neemocionalna podrška međunarodne zajednice s druge, Srbiju više vodi prema afrikanizaciji nego integraciji i dostizanju EU. Da li su vlasti u Srbiji i međunarodna zajednica „Za Evropsku Srbiju“ ili se samo prave?
Ono što je zajedničko za političare na ovim prostorima je njihova kratkovidost. Što više menjaju to je više isto. Vođenje naroda ka neostvarenim ciljevima i trošenje vremena u borbi za vlast skrenulo ih je sa puta koji bi morao biti baziran na razvoju izvodljive političke vizije i regrutovanju ljudi od kredibiliteta. U Srpskoj politici, nažalost, dominiraju gladijatorski duh i eksperimentalno ponašanje, senzacionalizam i nedokazane vrednosti, negativna selekcija i negativni autoriteti. „Politikanti“ u Srbiji su jedna kontroverzna pojava koji svojim postupcima prouzrokuju niz drugih kontroverznih pojava (Kako planirate da iskoristite pogodnosti bele šengen liste kada znate da vlast u januaru 2010 planira povećenje PDV-a, povećanje poreza na zarade i nova otpuštanja u javnom sektoru i državnoj administraciji?).
„Političke elite“ koje su sprovodile tranziciju pre i posle petooktobarskih promena, uprkos bitnim ideološkim razlikama ( mada kada malo bolje razmislim i ne vidim neku veliku razliku), imaju sličnu etičku osnovu delovanja. Ta činjenica je smanjila efekte mnogih reformi, pošto političke promene nisu dovele do bitnijih i radikalnijih institucionalnih reformi. Političari u Srbiji nemaju više pravo na eksperimente. U novom kontekstu mora da dominira ekonomija. Novi kontekst mora biti baziran na iskustvima relevantnih država – šampiona tranzicije. Politika u Srbiji je prepuna emocija. Emocije dovode do jačanja nacionalizma i rasta mržnje prema drugačijem. Politikanstvo je potrebno zameniti konstruktivizmom. Nedokazane vrednosti je potrebno zameniti proverenim vrednostima. Pesimizam zameniti optimizmom. Ekonomija nema emocije. Imaju li naši političari mozga?
Нема коментара:
Постави коментар