(a može i leta gospodnjeg).Poznato nam je da vlast u Srbiji boluje od investicione kratkovidosti. Potezi koje demokratska vlast povlači u poslednjih nekoliko godina isključivo su usmereni na održavanju socijalnog mira i ublažavanju pojedinačnih frustracija, a sve u cilju opstanka na vlasti. Etičko delovanje, koje se za nijansu razlikuje od onog iz doba masovne socijalne patologije (Miloševićeve decenije i kusur) smanjilo je efekte mnogih reformi, obzirom da političke promene nisu dovele do bitnijih institucionalnih reformi.
Bez institucionalnih reformi nemoguće je sprovesti mikro i makro ekonomske reforme, a time i proces reindustrijalizacije. Umesto da povlači konkretne poteze u cilju sprovođenja navedenih reformi i procesa reindustrijalizacije, vlast u Srbiji povlači pogubne poteze po privredu i društvo. Zasigurno mogu reći da je, po mom skromnom mišljenju, prodaja Naftne industrije Srbije (NIS) jedan od najlošijih poteza Vlade Srbije u poslednje dve decenije tranzicije ( a bilo je dosta loših poteza). Intuicija mi kazuje da ista sudbina može da zadesi i Elektroprivredu Srbije (EPS) obzirom da se poseta predsednika „majke Rusije" bliži, a Srbija grca u dugovima. Prodaja preduzeća iz strategijskog sektora u izuzetno lošim okolnostima i pod pritiskom svetske ekonomske krize, a zarad popunjavanja budžetskih rupa i kupovine socijalnog mira, nije rešenje. Rešenje je u reformama.
Mikroekonomske reforme u Srbiji treba da obuhvate javni i privatni sektor. U pitanju su dva prioriteta i to prestrukturiranje strategijskog javnog sektora i unapređenje korporativnog upravljanja.
Strategijski javni sektor je sektor koji presudno utiče na prestiž jedne države i obuhvata prirodne monopole i mrežne tehnologije u vrasništvu države. To su železnice i avioindustrija u Francuskoj, putevi u Hrvatskoj, energetika na Islandu. Prestrukturiranje strategijskog javnog sektora odlaže privatizaciju istog sa ciljem da njegovu efikasnost približi nivou tržišnog sektora. Država mora da ostane većinski vlasnik (ili zadrži blokirajući paket) u ovom sektoru obzirom na strategijski značaj istog. Razlog? Ovaj sektor predstavlja mesto za investiranje (finansiranje investicija prihodima od privatizacije, zajedničkim ulaganima sa strategijskim partnerima, prodajom hartija od vrednosti), sidro tržišta kapitala i poligon za tehnološki razvoj.
Tipičan predstavnik strategijskog javnog sektora je i EPS jer predstavlja najveći industrijski sektor sa ogromnim direktnim i indirektnim efektima. Proizvod je deficitaran, perspektivan, mobilan i njegova prodaja ne zavisi od brendinga. Dakle, možemo reći da se radi o strategijskom proizvodu. Posle NIS (koji nažalost više nije u rukama države) i Delta Holdinga ( firme u vlasništvu Kiparske ofšor kompanije Hemslade Trading Limited čiji vlasnik nije država i nije poznat domaćoj javnosti), EPS je po veličini treće preduzeće u Srbiji i na 107. mestu 500 najvećih preduzeća u regionu Istočne i Centralne Evrope. Veličinom, ali i razvojnom perspektivom, EPS pruža najveće mogućnosti za investiranje, a time i otklanjanje tranzicionog deficita karakterističnog za Srbiju. Ideja o privatizaciji ovakvog sektora u kojoj država ne bi bila većinski vlasnik je više nego idijotska.
Šta je potrebno uraditi da ovo preduzeće ostane u rukama države i kao takvo ostvaruje izvanredne rezultate?
Potrebno ga je prestrukturirati i strategijski voditi. Prestrukturiranje obuhvata određivanje njegove „prave veličine", repozicioniranje i dokapitalizaciju. Pod određivanjem „prave veličine" mislim na kapital, aktivu i broj zaposlenih. Optimizacija postojećih kapaciteta, investiranje u nove kapacitete i izgradnja i distribucija energije iz obnovljivih izvora predstavljala bi repozicioniranje, dok bi dokapitalizacija mogla da se ostvari mehanizmom prve javne ponude uz unapred određeni procenat flotacije akcija.
Postavljanje partijskih kolega i nestručnog kadra na vodeće funkcije u preduzećima od državnog interesa kakvo je EPS, ali i Telekom, vodi ka slabljenju ovih preduzeća, obaranju njihove stvarne cene i lošoj privatizaciji. Iz tog razloga „političke ikebane" na rukovodećim mestima potrebno je zameniti stručnim i ambicioznim liderima koji će omogućiti strategijsko upravljanje ovim preduzećima.
Javna preduzeća nisu feud političkih partija. Biznis javnih preduzeća treba da bude posao profesionalnog menadžerskog tima čiji rad će kontrolisati Upravni odbor na bazi strategije razvoja, biznis plana i plana investicija. Danas, Upravni odbor jednog javnog preduzeća predstavlja grupu „ortaka" iz koalicionih stranaka čiji je jedini zadatak populističko polemisanje o postojećim problemima preduzeća bez ideje za rešavanjem istih. Upravni odbor moraju činiti nezavisni neizvršni direktori sa nedvosmislenom ekspertizom i iskustvom u datoj oblasti, ali i po koji „nekorumpirani" političar obzirom da se radi o telu koje predstavlja organ vlasničkog upravljanja, a u slučaju javnog preduzeća to je država. Prisustvo i po kojeg stranog eksperta je dobro došlo u svakom organu upravljanja i odlučivanja.
Dakle, očuvanje strategijskog javnog sektora je od velike važnosti za opstanak i razvoj jedne privrede. S tim u vezi, borba za suverenitet i teritorijalni integritet Srbije koja se ogleda u aktivnostima i spoljnjoj politici vlasti po pitanju Kosmeta, s jedne strane i slabljenje i privatizacija (odnosno likvidacija) državnih preduzeća od strategijskog značaja, s druge strane, predstavljaju „kontroverzne pojave". Ekonomska zavisnost je daleko gora od gubitka dela teritorije.
Prodajom svega vrednog na teritoriji Srbije postavlja se pitanje značenja teritorije. Prodajom Naftne industrije Srbije, i sve više izvesnom prodajom EPS (Telekoma i PKB-a u nekom budućem vremenu), Srbija prodaje svoj identitet postajući ekonomski zavisna. Da li je potrebno da Vas podsećam na probleme koji su pogodili EU, a i Srbiju, izazvane sporom između Ukrajine i Rusije, a u vezi sa isporukom gasa? Gospodo političari, ko Vam daje za pravo da prodajete ono što je narod stvarao decenijama, ono što je strategijski interes države, ono što je „naše"? Pobogu, pa nije vam to deda ostavio.
Нема коментара:
Постави коментар